Te davne 1995. godine kompakt diskovi su vladali tržištem, samo retki srećnici su imali CD pisače, a u razvojnim laboratorijama velikih svetskih kompanija nastajao je novi standard. Kako je inicijalno bio namenjen samo za potrebe filmske industrije, koja je tragala za nečim što će zameniti VHS kasete, prigodno je nazvan Digital Video Disc, da bi kasnije, proširivanjem spektra mogućih namena, dobio naziv Digital Versatile Disc. No, bez obzira na to šta tačno označava, skraćenica DVD je postala deo svakodnevice svih nas.
Kada su 1995. godine kompanije Toshiba, Pioneer, Sony i Philips (od kojih su zadnje dve zaslužne i za nastanak CD standarda) sjedinile koncepte Super Density Disca i Multimedia CD-a, formirajući DVD, počela je i revolucija u načinu prikazivanja video materijala. Holivudski studiji su oberučke dočekali medij koji će za malo novca doneti besprekoran kvalitet. Pored toga, za njih je bila primamljiva i mogućnost lakše zaštite od kopiranja materijala u odnosu na VHS. Najpre je osmišljen Macrovision, koji je sprečavao prosto kopiranje na video kasete ("kvareći" sliku), a potom i CSS (Content Scrambling System) koji je enkodirao (ili narodski rečeno – šifrovao) video zapis, koji se potom mogao reprodukovati samo ako uređaj ima odgovarajući dekoderski ključ, dobijen od filmskih kompanija za prilične svote novca. Da bi dodatno zakomplikovale stvari, velike producentske kuće su osmislile podelu sveta na šest regiona, pa je npr. bilo nemoguće DVD sa filmom kupljen u SAD reprodukovati na plejeru kupljenom u Evropi i obrnuto. Time je obezbeđeno poštovanje planova producenata o plasiranju filmskih naslova na određenom kontinentu u željenom trenutku.
Ali, kao i sve zaštite do sada, svi DVD antipiratski mehanizmi su vrlo brzo probijeni. Nastala je opšta pomama za tim "parčićima plastike" koji su na sebi nosili savršenu sliku i još bolji zvuk, seleći instituciju odlaska u bioskop polako ali sigurno u istoriju. Zaštita za Macrovision se vrlo lako uklanja posebnim dodacima koji se smeštaju između DVD plejera i video rikordera, dok pri prostom kopiranju sadržaja DVD-a na drugi DVD morate upotrebiti određene (moramo napomenuti – nelegalne) programe koji skidaju Macrovision zaštitu i probijaju CSS kod. Sve što vam nakon toga preostaje jeste da podatke prebačene na hard disk samostalnog uređaja ili računara snimite na prazan DVD medij. Regionalna zaštita se možda i najlakše ukida, pa svi samostalni DVD plejeri imaju skrivene menije za isključivanje ove zaštite ili mogućnost beskonačnog broja promena regiona, dok kod računarskih uređaja treba ili softverski zaobići brojač promene zona ili promenom firmvera (softvera u samom uređaju) zauvek ukinuti taj brojač, koji u fabričkoj postavci dozvoljava samo pet promena zona.
Kao prva verzija standarda, na tržište je 1997. godine plasiran DVD Video, namenjen isključivo filmovima i sličnim materijalima. Nešto kasnije je proglašena zvaničnom i specifikacija za DVD-ROM, kao visokokapacitetna zamena za CD-ROM, no prošlo je još par godina pre no što se na tržištu pojavio prvi DVD pisač. Ipak, prvi upisivi standard nije DVD-R, nastao kao derivat DVD-ROM-a, već skoro zaboravljeni DVD-RAM. On je pružao mogućnost višestrukog upisivanja (do 1.000 puta), ali je pakovan u specijalne kertridže i bio vrlo limitiran kada je čitljivost u pitanju. Korisnici su bili zadovoljni njegovom pouzdanošću i nadasve njegovim kapacitetom od 4,7 GB, vrlo značajnim za neke korisnike kakvi su npr. Internet provajderi, koji su morali da prave stalni backup velikih količina podataka. Ipak, kako je njegova ograničena upotrebljivost bila stalni kamen spoticanja, prešlo se na mnogo svestraniji DVD-R. Inicijalno zamišljen kao upisiva zamena za DVD-ROM, on i njegova rewritable varijanta su vrlo brzo stekli široku popularnost. Treba znati i da postoje dve varijante ovog standarda – jedan tip je predviđen za upisivanje na specijalizovanim mašinama i naziva se DVD-R for Authoring, dok je drugi namenjen kućnoj upotrebi i naziva se DVD-R for General Use.
U okviru DVD-R standarda postoji i nekoliko podverzija, na osnovu kojih se određuje maksimalni kapacitet pojedinačnog medija. Najpoznatiji je jednoslojni i jednostrani DVD-5, čiji je kapacitet 4,7 GB, tj. realno 4,337 GB. Ova razlika koja nastaje u preračunavanju bajta u kilobajte sa množiocem 1.000, umesto 1.024 što bi bilo pravilno, je stari "trik" kojim proizvođači hard diskova promovišu svoje uređaje, pa su ga primenili i proizvođači praznih diskova (nemojte se plašiti – ovo ne znači da je kapacitet CD-a manji od deklarisanog, jer je ova varka iz nekog razloga primenjena samo kod DVD-a). Kako su zahtevi Holivuda za kapacitetom DVD-a rasli, tako se prešlo na sledeće logično rešenje – dvostrani disk, koji je vrlo brzo napušten zbog nepraktičnosti upotrebe. Naime, na pola filma bi korisnik morao da okrene disk u uređaju, kao kod gramofonske ploče, što je kvarilo ugođaj. Zato su proizvođači medija uložili napor kako bi konstruisali dvoslojni DVD-9 kapaciteta 8,5 GB, čija je upisiva varijanta tek skoro stigla do nas.
Ali, kako to uvek biva, razlike u mišljenjima i konceptima mogu razgraditi i najjača udruženja, pa su se u DVD Forumu, koji je okupljao najveće proizvođače uređaja i medija, pojavili glasovi negodovanja prema pomalo retrogradnoj koncepciji DVD-R-a. Iako je ovaj standard u prvom trenutku pružao željene osobine, nedostaci u samoj konstrukciji su ga limitirali na polju maksimalne brzine upisa. Kada su shvatili da u jednom udruženju nema mesta za dva koncepta, Sony, Philips, Verbatim i još neke velike kompanije su se 2001. godine odvojile i formirale DVD+RW Alijansu, iz koje je nastao DVD+R/RW standard. Nešto napredniji po svojim karakteristikama, ali samo u vrlo specifičnim situacijama, DVD+R je doprineo buđenju tržišta DVD pisača. Najpre su se proizvođači uređaja prema pripadnosti nekom od udruženja odlučivali za koji će standard ugrađivati podršku u svoje pisače, da bi situaciju razrešio Sony, lansiranjem kompjuterskog pisača DRU-500A koji je ravnopravno koristio i "+" i "–" diskove. Danas je na tom polju situacija prilično čista, jer svi uređaji koje na tržištu možete naći podržavaju oba standarda, a i prvobitna razlika u ceni između dva tipa medija se iznivelisala.
Format zapisa na DVD Video medije usklađen je sa MPEG-2 standardima kompresije. Prema ovoj definiciji na DVD-5 disk može stati do 133 minuta video materijala, dok na dvoslojni DVD-9 staje film koji traje maksimalno 240 minuta. Standardi koji se primenjuju kad je zvuk u pitanju jesu Dolby Digital, DTS i MPEG-2, koji pokrivaju sve tipove stereo zvuka, a potom i surround standarde do šestokanalne verzije. Kao poseban format se 1999. godine izdvojio DVD-Audio, namenjen kupcima koji od svega više cene dobar zvuk. Ovakav potez je i razumljiv, ako imate u vidu pojavu 5.1 home theater sistema, pa čak i Hi-Fi sistema, koji su slušanje svih tipova muzike podigli na jedan novi nivo. Klasičan Audio CD nema dovoljno kapaciteta da pohrani šestokanalni surround zvuk, pa se poseglo za prvim većim medijem, a to je DVD. Naravno, i ovde je primenjen mehanizam zaštite od kopiranja, nazvan CPRM (Content Protection for Recordable Media). Kao poslednji novitet, tu je dugo očekivani Double Layer upisivi disk, konstruisan po DVD+R standardu. Njegova komercijalizacija je počela tek skoro, pa samo najnoviji uređaji podržavaju upisivanje na ovaj tip medija, koji je i dalje prilično skup (oko 10 evra po komadu, uz tendenciju snižavanja cene).
Kao što možete pretpostaviti, novi standard koji će zameniti DVD je već izašao iz razvojnih laboratorija. Njegov naziv je nastao na vrlo interesantan način: kako laser u ovom sistemu radi na talasnoj dužini od 405 nanometara, što odgovara plavoj svetlosti, prirodno je bilo standard nazvati BluRay. Glavna razlika u odnosu na DVD se sastoji u većoj gustini zapisa, pa će tako ovi diskovi imati kapacitete do 27 GB. Naravno, ne isključujemo mogućnost pojave paralelnog patenta koji će zaseniti BluRay, ali će prema trenutno raspoloživim podacima baš on u narednom periodu zameniti DVD. Jedna od prvih oblasti gde će BluRay zaživeti je izgleda kućna elektronika, tj. DVD rikorderi, koji već sada prete da video rikordere pošalju u zasluženu penziju. Do tada, u nastavku teme broja, čitajte o DVD rikorderima koji funkcionišu po postojećim standardima i nude nov kvalitet snimanja i reprodukcije video materijala.