Stanje međusobne ravnoteže jedno je od imanentnih svojstava molekula vazduha. To znači da će ovi molekuli, ukoliko ih nešto natera da se međusobno približe, nastojati da to približavanje izbegnu promenom smera; veoma slično ponašanju dva ista pola magneta, u trenutku kada pokušavamo da ih nasilno spojimo. Naravno, u trenutku razdvajanja molekuli vazduha neće se međusobno udaljavati do beskonačnosti, već će težiti vraćanju na idealnu udaljenost, na taj način ponovo uspostavljajući poremećenu ravnotežu. Takva ravnoteža je u realnim uslovima neostvariva, jer naš svet predstavlja jednu dinamičnu sredinu, pa su tako molekuli vazduha u stalnoj borbi za postizanje tog nedostižnog, idealnog rasporeda u prostoru. I usled te borbe nastaje zvuk. Naime, ukoliko pljesnemo rukama, mi primoravamo molekule vazduha da se međusobno približe. Ovo se naziva kompresijom (sabijanjem) i, kao što smo već naglasili, nimalo ne prija tim molekulima. Kako bi izbegli to stanje, oni izazivaju rarefakciju (razređivanje). Upravo ova dva pojma, kompresija i rarefakcija, predstavljaju osnovu nastanka zvuka. Zvučni talas se sastoji od serija ovih procesa, a ukoliko se molekuli kreću od jednog do drugog stanja više od dvadeset puta u sekundi, to je već zvuk koji ljudsko čulo sluha može registrovati, a poznatiji je kao zvuk frekvencije 20 herca. Kako znamo da je ljudski sluh ograničen na frekvencije od 20 herca do 20.000 herca (20 kiloherca), jasno je da mi zapravo slušamo molekule vazduha koji se kreću između kompresije i rarefakcije više od 20, a manje od 20.000 puta u sekundi. Takođe, važno je napomenuti da molekuli vazduha koji stižu do naših ušiju nisu isti oni koji su reagovali na inicijalni poremećaj ravnoteže. Rarefakcija uzrokuje lančanu reakciju, stvarajući talase molekula koji se međusobno privlače i odbijaju, te se tako i zvuk prenosi prostorom – u talasima. Logično, što je inicijalna kompresija bila snažnija, reakcija molekula će biti dramatičnija i preneće veću količinu dinamičke energije na okolne molekule, a ovi opet na svoju okolinu, i tako redom, svaki put nešto slabije, sve dok se talas potpuno ne zaustavi.

Razumevanje zakonitosti složene "socijalne strukture" koja vlada među molekulima vazduha neophodno je da bismo bolje razumeli koliko će svaki, i najmanji detalj razlike između dve zvučničke jedinice (razlika u debljini niti kod membrana načinjenih od pletenog kevlara, recimo) rezultirati razlikom u karakteru reprodukovanog zvuka. Ovaj stepen osetljivosti se, u manjoj ili većoj meri, može primeniti na sve segmente zvučne kutije, jer svaki njen delić ima posredni uticaj na širenje zvučnih talasa. Kada se sve navedeno uzme u obzir, jasno je kolike mogu biti razlike u reprodukciji između zvučnika različitih koncepcija.