Za većinu nas, kablovi predstavljaju “najvažniju sporednu stvar” u kreiranju audio/video sistema. Iako smo svi svesni važnosti kvalitetnog provođenja signala, to znanje često zanemarujemo, ulažući poslednji dinar u bolje pojačalo ili plejer. Početno pitanje je jednostavno: ko od nas bi umesto pojačala X-5 kupio X-4, a razliku u ceni uložio u kvalitetne kablove? Retko ko. Uobičajeno opravdanje glasi: "Sada ću da završim s pojačalom na duže, a prva sledeća kupovina su kablovi". Međutim, kada to vreme dođe, obično se ispostavi da je za cenu kablova "plus još malo" moguće zameniti X-5 za X-6, a kablovi – pa, to može još malo da sačeka. I tako, moćan i skup sistem funkcioniše povezan kablovima za koje nas je sramota i da ih se setimo. Istini za volju, kablovi na kraju ipak stignu na red, ali mnogo kasnije nego što bi trebalo. Po pravilu, sistem tek tada zasvira u punom sjaju i pokaže sve što može, a mi žalimo što tu investiciju, srazmerno malu, nismo obavili mnogo ranije…

Sve ovo ne znači da je neophodno potrošiti malo bogatstvo na povezivanje komponenti unutar sistema. Važno je, pre svega, odrediti kakvi kablovi predstavljaju optimum za naš sistem sa stanovišta elektrotehnike, što se odnosi na kvalitet konstrukcije i upotrebljenih materijala, ali i na adekvatan poprečni presek kablova. Drugi deo predstavlja pronalaženje kablova čije će karakteristike prenosa signala učiniti da krajnji rezultat odgovara našim željama i kriterijumima u domenu krajnje reprodukcije. Treći deo, verovatno i najteži, jeste uklapanje budžeta, jer kablovi koji zadovoljavaju sve navedeno obično nisu jeftini, bar prema našim merilima.

Osnovi
Pored zvučničkih kablova, koji najčešće predstavljaju par izolovanih ali neoklopljenih bakarnih provodnika, razlikujemo tri osnovna tipa kablova: upredene parove (twisted-pair), koaksijalne i fiber-optičke. Upredeni parovi i koaksijalni kablovi provode signal bakarnim žicama, dok fiber-optički za istu namenu koristi svetlosne impulse koje provodi vlaknima stakla ili transparentne plastike. Upredeni parovi najčešće se upotrebljavaju u telefonskim i računarskim mrežama, a sastoje se od izolovanih i međusobno isprepletanih parova žica. Ovakva konstrukcija, višestruko izolovana, pomaže u umanjivanju smetnji između više žica unutar jednog kabla, kao i u sprečavanju interferencije od strane spoljnih elektromagnetnih polja. Koaksijalni kablovi u svom jezgru sadrže jednu žicu (obično nešto većeg prečnika) koja predstavlja provodnik signala. Provodnik je smešten u plastični omotač oko kojeg je postavljena izolaciona mreža, pa sve to zajedno ponovo obloženo spoljnim plastičnim (ili najlonskim) omotačem. Fiber-optički kablovi sastoje se od staklenog ili plastičnog jezgra koje je smešteno u dva izolaciona sloja.

Upredeni parovi – korišćeni u mrežnim kablovima kategorije 5e, recimo – relativno su jeftini i jednostavni za instalaciju, ali ipak podložni elektromagnetnim (EMI – ElectroMagnetic Interference) i radio (RFI – Radio-Frequency Interference) smetnjama. Koaksijalni kablovi podržavaju širi frekvencijski opseg i poseduju bolju zaštitu od smetnji, ali ni oni nisu potpuno neosetljivi na blizinu snažnih elektromagnetnih polja ili indukovanje šuma od obližnjih naponskih kablova. Fiber-optički kablovi dozvoljavaju izuzetnu širinu frekvencijskog opsega i potpuno su neosetljivi na spoljašnje uticaje, ali su znatno skuplji i fizički osetljiviji.

Konstrukcija
Osnovna namena svakog kabla je provođenje signala od izvora do odredišta, uz što manji stepen gubitaka na tom putu. Kako bismo razumeli na koji način kvalitetniji kabl postiže manje gubitke u prenosu u odnosu na onaj slabijeg kvaliteta, neophodno je da razjasnimo osnove funkcionisanja kablova, odnosno tehniku prenosa signala. Pritom ćemo se usredsrediti na koaksijalne kablove, jer većina interkonekcijskih kablova pripada upravo ovom tipu. Najčešće, provodnik je načinjen od bakra, mada neki High-End kablovi imaju dodatnu oplatu od srebra, koje blago povećava provodljivost pri prenosu izuzetno visokih frekvencija (prisutnih kod video i digitalnog audio signala). Ovo je posledica tendencije visokofrekvencijskih signala da putuju spoljnim rubom provodnika, umesto sredinom ili celim raspoloživim prostorom unutar provodnika, a naziva se još i "the skin effect". Takođe, bakar od kojeg je provodnik načinjen može biti deklarisan kao oxygen-free ("oslobođen kisonika"), što garantuje veoma mali postotak nečistoća u vidu oksida bakra. Provodnik je obložen debelim omotačem, koji služi i kao izolacija, a ujedno ga i fizički odvaja od sloja isprepletane žice, koji predstavlja zaštitu od elektromagnetnih i RF smetnji. Kod nebalansiranih kablova, kakvi su najčešće prisutni u kućnim sistemima, ovaj sloj se ponaša i kao sekundarni provodnik, te zbog toga balansirani kablovi imaju odvojeni, treći provodnik, koji služi upravo toj svrsi. S obzirom da je zaštitni sloj načinjen u formi mreže, mestimično se može naići na praznine u toj mreži, koje predstavljaju potencijalno mesto prodora spoljašnjih uticaja. Iz tog razloga, većina visokokvalitetnih kablova opremljena je dvostrukim slojem zaštitne mreže, gde su slojevi obično međusobno odvojeni tankom folijom. Naravno, preko svega toga na kraju dolazi zaštitni omotač, načinjen od plastike.

Važnu ulogu u ukupnim karakteristikama koaksijalnog kabla igra njegova impedansa, koja se obračunava na osnovu otpora, induktivnosti i naročito kapacitivnosti. Svaki provodnik pruža određeni nivo otpora, koji sprečava da signali putuju ravnomerno na svim frekvencijama. Kapacitivnost predstavlja sposobnost skladištenja energije elektrostatičkog polja, a ta sposobnost se povećava kada su dva provodnika postavljena jedan do drugog, ali su međusobno odvojeni izolacionim slojem. Stoga, koaksijalni kabl predstavlja kondenzator. Kapacitivnost, u sprezi sa ostalim osobinama provodnika, može dovesti do postepenog slabljenja signala koji se kreće iznad određene frekvencije. Ova osobina ima najviše uticaja kod analognih audio kablova, gde visoka izlazna impedansa izvora signala, u kombinaciji sa visokom kapacitivnošću i većom dužinom kabla, može dovesti do osetnog gubitka visokih frekvencija. Ipak, zahvaljujući stepenu razvijenosti savremene tehnologije, ovakvi problemi su danas sve ređi.

Kod video i digitalnih audio signala, koji se odlikuju veoma kratkim talasnim dužinama, stvari stoje nešto drugačije: ono što se računa je "karakteristična impedansa". Ova vrednost određena je odnosom između induktivnosti i kapacitivnosti, i trebalo bi da bude ista za izvor, provodnik i prijemnik signala, kako bi se eliminisala mogućnost nastajanja refleksije koja će poništiti originalni signal. Standardna vrednost impedanse kod video i digitalnih audio konekcija iznosi 75 oma (Ω).

Treba naglasiti da gubici u prenosu imaju različite posledice, u zavisnosti od toga da li se odnose na analogni ili digitalni signal. Analogni signal se postepeno pogoršava i slabi kako se gubici uvećavaju, dok digitalna veza biva potpuno prekinuta onog trenutka kada prijemnik više ne može da očita impulse u dovoljnoj meri da precizno rekonstruiše originalni signal.

Terminacija kabla podjednako je važna kao i njegova konstrukcija. Nekvalitetni kablovi mahom su opremljeni konektorima jednako lošeg kvaliteta, što može uzrokovati pojavu slabog ili prekinutog signala, negativnih uticaja od strane okolnih elektromagnetnih polja, ili generisanje smetnji i šuma unutar originalnog signala. S druge strane, kvalitetni priključci napravljeni su od čvrstog i provodljivog materijala, i obično su niklovani ili pozlaćeni, kako bi se sprečilo oksidiranje i korodiranje. Povezivanje provodnika i priključka ostvaruje se lemljenim spojevima ili čvrstim uleganjem. Kvalitetni, fabrički terminisani kablovi imaju čiste i pune lemove između provodnika i priključaka, ili ležišta u koja provodnici uležu čvrsto ali ne previše tesno, kako bi se obezbedila najveća moguća kontaktna površina uz najmanju mogućnost izvlačenja iz ležišta.

Tipovi audio kablova
Standardni analogni interkonekcijski audio kablovi su koaksijalni kablovi terminisani RCA (činč) konektorima, i dugo su predstavljali najrasprostranjeniji vid povezivanja audio komponenti. Međutim, s dolaskom digitalnih izvora signala, poput CD ili DVD plejera, javila se potreba za digitalnim audio kablovima. Danas se za tu namenu koriste već opisani koaksijalni i fiber-optički provodnici, uz naznaku da koaksijalni mora podržavati širok frekvencijski opseg i impedansu od 75 oma. Većina gotovih kablova ovog tipa opremljena je pozlaćenim RCA priključcima, dok su skuplji primerci ponekad terminisani BNC konektorima. Naime, ovaj tip konektora, pored fizički sigurnije veze, podržava punu 75-omsku impedansu, za razliku od RCA pandana koji su ograničeni na 40 oma. Na kraju, još uvek retku alternativu predstavlja profesionalni AES/EBU interfejs, koji zahteva balansirane interkonekcijske kablove terminisane tropinskim XLR priključcima.

Optički digitalni audio kablovi, poznati i kao TOSlink kablovi (po kompaniji Toshiba, koja je zaslužna za nastanak ovog tipa provodnika), provode signal u formi svetlosnih impulsa. S obzirom da ovakav vid prenosa ne uključuje elektroprovodnike, TOSlink kablovi su potpuno neosetljivi na sve vrste smetnji i spoljašnjih uticaja. Većina ovih kablova opremljena je malim, kvadratnim TOSlink konektorima.

Tipovi video kablova
Video interkonekcijski kablovi postoje u različitim formatima. Pre svega, tu je koaksijalni RF kabl, uobičajen u prenosu kablovskog ili satelitskog audio i video signala, a poznat je još kao RG-6 kabl. Osim njega, ponekad se za istu namenu koristi nešto tanji, RG-59 kabl. Uobičajeno, RG-6 je terminisan kružnim konektorom s jednim pinom u sredini.

Kompozitni video kabl, opremljen žutim RCA konektorima, predstavlja video konekciju najnižeg kvaliteta, jer sve video informacije provodi samo jednim kablom. S-Video (ili Y/C) kabl terminisan je cilindričnim četvoropinskim priključcima i pruža bolji kvalitet prenosa signala, jer odvojeno prenosi informacije o količini svetlosti (brightness) i o količini boje (chrominance).

Međutim, kompozitni ili S-Video kablovi nisu u stanju da prenesu video signal visoke definicije. Za tu namenu upotrebljava se komponentni (poznat i kao YPbPr) ili RGB kabl. Komponentni video kabl sastoji se od tri koaksijalna kabla, od kojih jedan provodi podatke o osvetljenju (brightness – Y), a preostala dva nose informacije o razlikama u koloritu: "plavo minus osvetljenje" (blue minus luminance, B-Y) i "crveno minus osvetljenje" (red minus luminance, R-Y). Gotovo svaki TV aparat visoke definicije (HDTV) opremljen je najmanje jednim analognim komponentnim video ulazom.

RGB video kablovi upotrebljavaju se uglavnom kod projektora i monitora, i najčešće su terminisani 15-pinskim VGA (D-Sub) konektorima, dok su primerci sa RCA ili BNC terminacijom veoma retki. RGB+H/V format, korišćen u home theater sistemima, sastoji se iz pet kablova: tri koji funkcionišu kao komponentni video, uz dodatak kablova za prenos infomacija o horizontalnoj (H) i vertikalnoj (V) sinhronizaciji.

Digitalni kablovi visoke definicije
Glavni tipovi digitalnih video kablova su FireWire (pravi naziv za ovaj tip konekcije je IEEE 1394, a neki proizvođači ga nazivaju i.Link), a tu su zatim i DVI (Digital Video Interface) i HDMI (High Definition Multimedia Interface). FireWire predstavlja konekciju velike brzine (400 Mbps) koja može prenositi video, audio i kontrolni signal jednim kablom, a treba spomenuti i IEEE 1394b, koji postiže brzinu prenosa od 800 Mbps (megabita u sekundi). Nedostatak ovog tipa konekcije je nedovoljan frekvencijski opseg, koji je onemogućava u prenosu nekompresovanog digitalnog video signala. Zbog toga, FireWire se koristi prvenstveno za prenos zapisa sa kamkordera i digitalnih fotoaparata, dok je prvi "pravi" standard za prenos digitalnog signala visoke definicije bio DVI.

Međutim, ni ovaj standard nije bez mana: iako sposoban za prenos veoma širokog frekvencijskog opsega, DVI je ograničen na dužinu kabla od najviše pet metara, što se u praksi pokazalo kao nedovoljno. Iz tog razloga, DVI nikad nije zaživeo na TV aparatima, ali je postao uobičajena pojava na TFT-LCD monitorima, za koje je pomenuta dužina kabla više nego dovoljna. Vrlo brzo nakon pojave DVI standarda pojavio se "onaj pravi", odnosno standard koji ima sve što je potrebno – u pitanju je HDMI. Naime, ovaj standard je sposoban za prenos nekompresovanog digitalnog video signala u punom frekvencijskom opsegu, može biti duži od 15 metara i (za razliku od svog prethodnika) omogućava prenos i digitalnog audio signala. Po konstrukciji, HDMI kabl sličan je mrežnim kablovima – sastoji se od četiri para međusobno upletenih žica. Po jedan par zadužen je za prenos informacija o crvenoj, zelenoj i plavoj boji (uključujući i podatke o sinhronizaciji), dok poslednji par nosi takozvane pixel clock informacije koje određuju tajming.

Konkretno, HDMI podržava prenos visokokvalitetnog video signala u formatu 1080p/60Hz, istovremeno sa osam kanala nekompresovanog audio signala u formatu 192kHz/24bit. Još veće mogućnosti donosi najnovija verzija sa oznakom 1.3, kod koje je protok udvostručen (na 10,2 Gbps), što dozvoljava prisustvo palete boja u rasponu od 30 do 48 bita. Takođe, dodat je novi xvYCC standard za kolorit, kao i podrška za Dolby True HD i DTS-HD Master nekompresovane audio formate, koji su sve češći pratioci Blu-ray i HD-DVD izdanja. Za tržišta kao što je naše (čitaj: nerazvijena), lepo je znati da su HDMI i DVI obostrano kompatibilni (uz pomoć odgovarajućeg adaptera, razume se). Ali, ovo ne znači da ćemo pukim "adaptiranjem" DVI kablova postići HDMI kvalitet prenosa ili omogućiti prenos audio signala, već samo da će LCD TV koji ima samo DVI ulaz moći da posluži još neko vreme, uparen sa HDMI-DVD plejerom.

Zbog svega navedenog, jasno je da HDMI predstavlja idealan način za povezivanje svih savremenih audio/video uređaja, što potvrđuje i njegovo "zarazno" širenje na globalnom tržištu. Na samom kraju, savet: ukoliko se upravo nalazite u procesu planiranja ili obnavljanja audio/video sistema, izbrišite sa liste sve uređaje koji nisu opremljeni HDMI priključkom. Jer ovih uređaja je svakim danom sve više, čak i na našem tržištu, njihove cene su već uveliko u zoni razumne kupovine, a – sudeći po mogućnostima i potencijalu – ovaj standard prenosa će imati dug i srećan život.