Miles Davis

[DejanM]

On 8.4.2018 at 22:34, Krca44 said:

Kad slusam Kind Of Blue, pa malo posle toga Somethin' Else, meni se cini kao da je Somethin' Else kao neki produzetak ili bolje receno trake koje nisu usle na Kind Of Blue, ja ga licno racunam kao Milesov album iako je Cannonball zvanicni lider

Treba imati u vidu da je Somethin' Else snimljen nekih godinu dana pre Kind of Blue. On je zapravo snimljen 5 dana nakon zavrsteka snimanja Milestones.

[Krca44]

5 hours ago, DejanM said:

Interesantno mozda jeste, ali ja ne delim misljenje da je ovo remek-delo ili da bi se Aura mogla svrstati u istu ravan kao sto su recimo Kind of Blue, In a Silent Way, itd.

Ne delim ni ja pa sam napisao kuriozitet  u zagradi 

Milestones mi je nekako promakao u smislu da ga uvrstimm u kategorizaciju Milesovih albuma, redovno zaboravim da postoji, sto verovatno ima veze za vremenom slusanja.

Neki meni omiljeni albumi su od otprilike 58' pa skoro sve iz 60ih godina, od onoga sto je radio kasnije svidja mi se On The Corner

Edited April 10, 2018 by Krca44

[DejanM]

Milestones je malo cudan album. Svakako ne nesto najbolje sto je Miles napravio. To je, ako me secanje ne vara, prvi album na kom Miles pocinje da se bavi modalnim jazzom. Zato je mozda znacajan. Interesantno je da samo 5 dana kasnije, Miles i Cannonball otresu takvo remek delo kao sto je Somethin' Else.

[Krca44]

Meni je zanimljivo da je u periodu izmedju prvog i drugog kvinteta, trazeci razne muzicare sa kojim ce duze svirati, snimio takve fenomenalne albume kao sto je Kind of Blue i Somethin' Else.

Producent albuma Kind of Blue, prica da je samu pesmu So What cuo prvo u drugacijem aranzmanu, uzivo, dve nedelje pre snimanja samog albuma,  njegovo je misljenje da je Gil Evans promenio aranzman i da je Miles to prihvatio i otad je pesma takva kakvu je znamo.   So What je Miles redovno svirao u mnogo brzem tempu, mislim da je sporiji tempo sa albuma nastao na insistiranje producenta ( Teo Macero ? ).

Edited April 10, 2018 by Krca44

[DejanM]

Meni se licno taj prvi Miles-ov quintet vise dopadao nego drugi, sa Hanckockom i Shorterom. Prvi quintet je trajao sve do 1960, kada se Coltrane pridruzio Miles-u na turneji po Evropi. Medjutim, postava je bila dosta promenjena u odnosu na originalnu postavu prvog quinteta  jer u njemu nije bilo Garlanda (zamenio ga je Kelly), bas je svirao i dalje Chambers dok je na bubnjevima bio Cobb umesto Jones-a. Ali s obzirom da je i Coltrane bio tu to bi se mogla nazvati poslednjom postavom tog Miles-ovog prvog kvinteta. Ta turneja (sa koje postoje live snimci sa koncerata u Kopenhagenu i Amsterdamu) je svakako bila poslednja na kojoj su Coltrane i Miles svirali zajedno. Doduse nakon povratka u New York bilo je jos par gigova po NY klubovima ali to je onda bio kraj jer je Coltrane zeleo da ide svojim putem.

Svakako interesantan dokument te saradnje izmedju dvojice velikih muzicara jeste kolekcija njihovih snimaka objavljenih za Columbiu: Miles Davis & John Coltrane - The Complete Columbia Recordings (1955 - 1961). Ima doduse puno alternate takes ali je interesantna i znacajna kolekcija koja se sastoji od 6 CDova - znaci puno dobrog jazza ...

[DejanM]

Nakon snimanja Kind of Blue, Miles je snimio jos jedno remek delo jazza: Skethes of Spain - album koji je definitivno potvrdio Miles-a kao vodecu svetsku jazz zvezdu tog vremena. Turneja po Evropi, 1960. godine, koja je predstavljala poslednje zajednicke live nastupe Miles-a i Coltrane-a, je dozivela takodje veliki uspeh. Odlaskom Coltrane-a, Miles se dao u potragu za zamenom. Pokusao je sa Jimmy Heath-om, pa sa Sonny Stitt-om, da bi se na kraju odlucio da zadrzi Hank Mobley-a. Na taj nacin je nova postava bila kompletirana i nju je cinila ekipa koja je bila na evropskoj turneji plus Hank Mobley umesto Coltrane-a. Ova postava: Kelly na klaviru, Cobb na bubnjevima, Mobley na saksofonu i Chambers na basu, ce svirati zajedno naredne dve godine, snimivsi jedan studijski i par live albuma.

Jedini studijski album koji je ova postava napravila je bio Someday My Prince Will Come iz 1961. Ovaj album su mnogi doziveli kao "romantican", bluesy ... Cinjenica je da je svirka na ovom albumu melodicna, lagana, sa dosta Miles-ovih solo deonica. Njegovo sviranje na ovom albumu bih nazvao prvoklasnim ali bih to isto rekao i za na momente briljantno sviranje Wynton Kelly-ija. Cobb i Chambers su odlicni, dok je Mobley prilicno bled na ovom albumu i ne cuje se bas previse. U pesmi Teo se kao gost pojavljuje John Coltrane. Njegov solo u ovoj pesmi, je bar za mene, obelezio ovaj album. Ako zelite da cujete jedan od najboljih solo-a koje je Coltrane ikada odsvirao, poslusajte Teo sa ovog albuma. Jednostavno briljantno.

U to vreme je Miles bio ozenjen igracicom i bivsom balerinom Frances Taylor, ciju fotografiju mozete videti na naslovnoj strani ovog albuma. Veza sa Frances je trajala nekih desetak godina i bila je cesto u krizi zbog Miles-ovih ispada ljubomore (Frances je bila jako lepa zena). Na kraju je Frances napustila Miles-a i zatrazila razvod kada je on poceo i fizicki da je zlostavlja. U jednom interview-u, mnogo godina kasnije, ona je ispricala da su stvari pocele da se pogorsavaju kada je Miles poceo da koristi kokain, sto ga je cinilo ekstremno agresivnim, ne samo prema njoj. Medjutim, ako je postojala zena koju je Miles istinski voleo u svom zivotu, onda je to bila upravo Frances.

Zbog narastujeg koriscenja narkotika, Miles je poceo da propusta snimanja, da otkazuje koncerte, ponasao se sve gore ... To je i bio jedan od razloga zasto se njegov band raspao. Hank Mobley je odlucio da nastavi solo karijeru, Kelly, Cobb i Chambers su takodje odlucili da nastave samostalno kao trio (i snimili su nekoliko odlicnih albuma), tako da je 1962. Miles Davis ostao bez banda, u dubokoj krizi, sa zdrastvenim problemima i sa narastajucim finansijskim problemima. I to sve, samo par godina nakon sto je snimio albume kao sto su Kind of Blue i Sketches of Spain.

[Krca44]

Tokom 60ih Miles je na omote bar jednog svog albuma stavio devojku koja mu nije zena... sta je supruga mislila o tome ne znamo... sem da se Miles kasnije ozenio doticnom sa naslovne   

[srdjan_cvetkovic]

 

Sjajna svirka i odlični snimci.

[ras]

23 minuta ranije, Krca44 said:

Tokom 60ih Miles je na omote bar jednog svog albuma stavio devojku koja mu nije zena... sta je supruga mislila o tome ne znamo... sem da se Miles kasnije ozenio doticnom sa naslovne   

Frances (supruga) je još na E.S.P

Ostale žene na omotima su bile žene sa kojima se u to vreme viđao: Sorcerer (Cicley Tyson), Betty na Kilimanjaro... 

[Bujodrag]

5 sati ranije, RingeRaja said:

 

Sjajna svirka i odlični snimci.

Da, ali devojke su mu tad baš čudno izgledale.

 

@DejanM Skoro da sam zaboravio koje su sve dobre strane ovog foruma. Hvala   

[DejanM]

Miles-a je narocito pogodio odlazak Paul Chambers-a, koji je bio jedini preostali clan originalne postave prvog quintet-a. Svirao je sa Miles-om jos od 1955.

Onda je Miles pokusao oprobani recept: saradnju sa Gil Evans-om. Tako je tokom  1962. i 1963. nastao album: Quite Nights. Taj album nije dobro prosao ni kod kritike ni kod publike i predstavljao je poslednji projekat koji su Miles Davis i Gil Evans uradili zajedno. Ja ovaj album nisam slusao i nemam ga u svojoj kolekciji, pa ne mogu da ga komentarisem.

Odmah nakon ovog neuspeha, Miles se okrenuo pravljenju novog manjeg banda. Medjutim to nije islo ni malo glatko. Muzicari bi mu se pridruzili ali bi posle kraceg vremena i odlazili. U to vreme je dosta muzicara proslo kroz taj novi Miles-ov band.

Istovremeno, Miles je poceo rad na novom albumu, koji je dobio naziv Seven Steps To Heaven. Snimljen je i izdat 1963. Prva snimanja su napravljena u LA i na njima se po prvi put pojavljuje Ron Carter. Nezadovoljan snimljenim materijalom, Miles menja band i ponovo snima iste pesme u New York-u. Na preporuku Jackie Mclean-a angazuje mladog Anthony Williams-a na bubnjevima, koji je tada imao svega 17 godina. Poziv je bio upucen i Herbie Hanckocku ali se Herbie dosta neckao. Tek na nagovor svog mentora Donald Byrd-a, Herbie je takodje prihvatio angazman. To isto pokazuje kakva je bila atmosfera okolo Miles Davis-a u to vreme. U to vreme je Herbie Hanckock tek bio izdao svoj prvi album, Takin' Off, sa kojeg je pesma Watermelon Man postala veliki hit.

I dok su se na Someday My Prince Will Come jos mogli cuti u tragovima zvuci modalnog jazza, tako sjajno predstavljenog na Kind of Blue, na Seven Steps To Heaven Miles Davis pravi veliki korak unazad i svira onako kako je svirao pre nekih desetak godina. Na momente, u laganijim stvarima, to je klasican cool jazz. U brzim stvarima, to je neki hard bop. Na ovom albumu je ocigledno Miles-ovo stilsko lutanje i neimanje ideje u kom pravcu bi trebalo dalje razvijati stvari. Inace na ovom albumu su sve pesme zapravo stari jazz standardi - sto znaci da Miles nije nista novo komponovao za ovaj album. To je bio poslednji put da se tako nesto dogodilo u Miles-ovoj karijeri.

Ovaj album je primio dosta dobre kritike ali meni se cini da je sluzio vise da se ispune ugovorene obaveze prema Columbiji. Iako je Miles-ovo sviranje, narocito u baldama, na ovom albumu dobro, sve u svemu ovo nije album koji cesto slusam.

[DejanM]

Nakon izdavanja albuma Seven Steps to Heaven, Miles je nastavio polako da kompletira svoj novi kvintet. Prvo je Coleman-a na saksofonu zamenio Sam Rivers. A onda je 1964 Miles uspeo da nagovori Wayne Shorter-a da napusti Art Blakey Jazz Messengers-e i da se pridruzi njegovom novom bandu, zamenivsi tako Riversa. Tako je drugi tzv. Miles-ov "veliki quintet" bio kompletiran. Njega su cinili: Shorter na saksofonu, Ron Carter na basu, Tony Williams na bubnjevima, Hanckock na klaviru i naravnio Miles na trubi.

Medjutim tokom 1965 je Miles Davis imao dve operacije kuka (na kraju mu je ugradjen plasticni kuk) i jedan ozbiljiji boravak u bolnici zbog problema sa jetrom (to je bilo godinu dana kasnije). To se sve dobro zavrsilo i Miles se vratio muzici. Prvo je snimljen live album Miles in Berlin, gde su svirane stvari sa Kind of Blue i Milestones. Takodje je ostao zabelezen live nastup ovog novog Miles-ovog quinteta u Plugged Nickel 1965. Skoro se pojavilo izdanje The Complete Live at the Plugged Nickel, koje se sastoji od 7 CDova. Tu su takodje svirane stare stvari.

1965/1966 prodaja Miles Davis albuma je ozbiljno opala. Njegove poteskoce sa zdravljem i konzumiranjem narkotika nisu bile nepoznate a bilo je i ocigledno da vec jedno vreme Miles nije nista novo komponovao.

[DejanM]

U periodu od 1965. do 1968. drugi Miles-ov quintet je snimio 6 studijskih albuma: ESP (1965), Miles Smiles (1967), Sorcerer (1967), Nefertiti (1967), Miles in the Sky (1968) i Filles de Killimanjaro (1968). Komponovanje je tokom te 3 godine na sebe uglavnom preuzeo Wayne Shorter. Na kasnijim albumima se mogu cuti kompozicije i Herbie Hanckcocka i Tony Williamsa. Miles nije napisao puno kompozicija za sve ovo vreme. Bio je nesto aktivniji pri samom kraju, kada je na zadnja dva albuma ovog quinteta poceo da menja zvuk banda (ta dva albuma se smatraju prelaznom fazom ka Miles-ovoj elektricnoj fazi). Ono sto je Miles uradio medjutim jeste bilo u tom trenutku mozda i jedino moguce: pustio je klince da prave muziku kakvu oni misle da treba da bude a on se tu adaptirao, uklopio u taj novi band i svu svoju kreativnost usredsredio na inovaciju unutar granica koje je Wayne Shorter postavljao (ili bolje reci otvarao). I to je funkcionisalo ... Ali istini za volju, ovaj drugi Miles-ov kvintet bi se mogao nazvati i Shorterovim, jer je kompozitorski doprinos Wayne Shorter-a bio najvazniji. Ali, znacajno je pomeniti, kada je Miles raspustio ovaj kvintet, ostatak quinteta, koji je nastavio sa radom jos neko vreme pod nazivom VSOP, nije uspeo ni da se priblizi muzickim dometima koje je postigao sa Miles-om. Iz toga se da zakljuciti da Miles-ov uticaj na konacan rezultat nije bio mali - mozda ipak cak i kljucan.

U isto to vreme, Wayne Shorter izdaje i nekoliko solo albuma, na kojima se kao gosti pojavljuje jazz elita tog vremena: Elvin Jones, Lee Morgan, ... Jedan za drugim se pojavljuju odlicni albumi: Night Dreamer (moj licni favorit), JuJu, Speak No Evil, ...

Svirka drugog quinteta je bila znacajno drugacija od svega sto je Miles do tada uradio. Jazz se u medjuvremenu promenio: modalni i free jazz su postali dominantni pravci. Svirka na ovim albumima reflektuje te promene i varira od nesto prijemcljivijeg i meldocnijeg jazza (ESP) do prilicno apstrakne varijante modalnog jazza (Miles Smiles). Kriticari su muziku ovog quinteta lapidarno nazvali: post-bop. To je u stvari jedna negativna odrednica, kojom se kazuje sta nesto nije (a nije vise Bebop) ali se ne kaze sta jeste. To medjutim i jeste bilo dosta tesko definisati jer je tu bilo puno razlicitih elemenata integrisanih u jednu prilicno inovativnu celinu. Na ovim albumima ima zbilja puno muzickog desavanja ali onog gde morate da ukljucite i svoje kognitivne sposobnosti.

[DejanM]

[DejanM]

[DejanM]

Tokom 1969. Miles Davis okuplja nov sastav: Chick Corea, Herbie Hanckock, McLoughlin, Dave Holland, Wayne Shorter, Tony Williams i Joe Zawinul (njih dvojica ce ostati do kraja Miles-ovog zivota prijatelji, a takvih nije bilo puno). McLoughlin je svirao elektricnu gitaru, Zawinul i Corea elektricne klavire: Miles-ova elektricna faza je mogla da pocne. U toku samo jednog dana snimanja, 18. Februara1969, nastao je album In a Silent Way - remek delo jazza i jedan od najboljih jazz albuma ikada snimljenih. Za mene licno, ovo je Miles-ov album koji najcesce slusam: cesce i od Kind of Blue i od Sketches of Spain i od Lifta za gubiliste ...

Sta je to kvrcnulo u Miles-ovoj glavi te 1969. godine da je kompletnu jazz scenu okrenuo naglavacke - to ce naravno ostati vecna tajna.

U Avgustu te iste godine Miles okuplja neverovatnu ekipu muzicara - verovatno niko nikada nije uspeo da na jednom mestu u studiju okupi takav tim: od Keith Jarrett-a, Chic Corea, Holland-a, pa sve do Jack DeJohnette i Billy Cobham-a... da ne nabrajam sve koji su ucestvovali na ovom snimanju, koje je trajalo svega 3 dana. Tako je nastao drugi "elektricni" Miles-ov album: Bitches Brew. Samo dve reci: remek delo.

Kao treci jako znacajan album iz tog perioda bih izdvojio Tribute to Jack Johnson. Sjajan jamm, nastao sasvim spontano, gotovo rock album, odsviran u jednom dahu. I ovo je album koji se cesto nalazi na mom gramofonu. Ni za njega ne bih imao nikakav komentar osim: poslusajte ga ... Sjajno !

Tako je Miles Davis uneo svez dah u jazz scenu na pocetku 1970-tih i posle uspesnog perioda sa drugim quintet-om izazvao pravu eksploziju, koja je zauvek promenila jazz. Sa ova tri albuma je Miles Davis usao u istoriju kao nenadmasan inovator jazza.

[DejanM]

[DejanM]

[Bujodrag]

2 sati ranije, DejanM said:

(.....)

Treba uzeti u obzir da je In a silent way rezultat editovanja koje je uradio Teo Macero, verovatno pod (relativno)  budnim Milesovim okom. Kad se udje u studio shvati se koliko je dobar producent, aranžer, editor bitan. Skoro kao još jedan član benda. 

Gde bi bio Kopola da nije imao Woltera Marča?

[DejanM]

To je tacna konstatacija. U stvari In a Silent way je sastavio Teo od tri razlicita snimka napravljena tog dana. To se i cuje na ploci. Ali i pored toga,  muzika sa ovog albuma funkcionise kao jedna celina. To ne bi bilo moguce da Teo nije odradio svoj deo posla dobro.

[Bujodrag]

35 minuta ranije, DejanM said:

(....)  Ali i pored toga,  muzika sa ovog albuma funkcionise kao jedna celina (....)

I to je jedino bitno. Iz perspektive slušaoca, apsolutno me ne zanima šta je sve uradjeno da se stvori muzika, da li su koristili kompjutere ili usluge vanzemaljaca. Zanima me samo kako zvuči i da li me dira po bitnim delovima sirote glavice.

Iz perspektive svirača, detalji i nastanak dela me zanimaju ali to je manje važno.

Majls je car!   

[perodeformero]

1 sat ranije, Bujodrag said:

Majls je car!   

Nije.

Već sam više puta naglašavao, Miles je Bog.

Ko nije slušao, obavezno da to uradi.I da, meni je In A Silent Way jedan od tri najbolja albuma ikada, potpuni svemir.

[Bujodrag]

E, da, video sam to na kiosku ali sam lenj da analiziram 

Uzdam se u ploču a čini mi se da ovo naše izdanje zadovoljavajuće zvuči.

[DejanM]

Nakon izdavanja Jack Johnson albuma, Miles je snimio jos dva live albuma plus Live Evil, koji je bio delimicno studijski a delimicno live album. Time je bila zavrsena prva faza njegovog elektricnog perioda za koju bih rekao da je bila jako uspesna, sa tri izvanredna studijska albuma. .Bilo je medjutim dosta kritika na racun ove elektricne faze Miles Davisa. Te kritike su dolazile narocito od strane kriticara i dela publike koji su smatrali da Miles Davis rasprodaje jazz, podvlaceci se ukusu rasprostranjene , pre svega funk i rock publike. Neki su ga optuzivali da samo zeli da profitira na racun tada popularnih muzickih pravaca  ...

1972. Miles dolazi u kontakt sa Stokhauesen-ovom muzikom, i pod tim uticajem, a kombinujujuci jazz sa funk-om i ne obaziruci se na kritike, izdaje On the Corner, album koji se pojavio 1972.  Ovo je bio album koji je sa jedne strane nagovestio sta ce se uskoro desavati a sa druge je bio specifican zbog koriscenja struktura moderne klasicne muzike u jazzu. Time je drugi deo njegove elektricne faze bio okoncan.

Trecim delom bi se uslovno mogao nazvati period od 1973 do 1975, kada Miles jos vise nastavlja da kombinuje jazz sa elementima Funk-a, Rock-a pa cak i Punk muzike. Iz tog poslednjeg perioda njegove elektricne faze se izdvajaju 3 live albuma: Agartha, Panagea i Dark Magus. Ovi albumi, koji sadrze na momente potpuno divlju svirku, otisli su korak dalje u integraciji jazza sa tada popularnim pravcima kao sto su rock i funk, sa naglaskom na jakoj i pojednostavljenoj ritmickoj podlozi, sa pojednostavljenim  melodijskim liniijama i pre svega sa zestokim soliranjem. Bio je to samar jazz cistuncima - ili bolje receno bacena rukavica svima onima koji nisu zeleli da prihvate da jazz moze i na taj nacin da se svira. Miles je medjutim zeleo da svoju muziku priblizi mladjoj crnackoj publici i u to ime je koristio pre svega funk, koji je u to vreme bio jako popularan u crnackim getoima velikih americkih gradova. Sa ova 3 live albuma Miles je otisao korak dalje i u odnosu na Bitches Brew, In a Silent way i Jack Johnson-a, pa i On the Corner, . Ne bih rekao da je to bio korak dalje u pravom pravcu ili da su ova tri live albuma bolja od njegova 4 studijska albuma, naprotiv, ali su u svakom slucaju znacajno pomerila granice jazza u ono vreme i posluzila kao osnova za nastajanje kasnijih tzv. hibridnih jazz muzickih pravaca, koji su bili kombinacija jazza sa raznim drugim stilovima.

Pricalo se medjutim, da je na tim nastupima bilo i mnogo heroina u opticaju. Kolale su i glasine o raznim ekcesima. A onda se 1975. godine Miles Davis povukao sa scene i ostao van nje narednih 5 godina ! U tom trenutku je Miles Davis bio slavan, imao je tretman neprikosnovene zvezde, njegov bankovni racun je bio solidno popunjen, ploce su se odlicno prodavale a svi nastupi bili rasprodati.

[zbrujic]

15 hours ago, DejanM said:

Kao treci jako znacajan album iz tog perioda bih izdvojio Tribute to Jack Johnson. Sjajan jamm, nastao sasvim spontano, gotovo rock album, odsviran u jednom dahu. I ovo je album koji se cesto nalazi na mom gramofonu. Ni za njega ne bih imao nikakav komentar osim: poslusajte ga ... Sjajno !

"Right Off" zaista zvuči kao snimak spontanog muziciranja u studiju kojem se Miles (maestralnim dugačkim soloom) pridružio u trećem minutu. Ipak, wikipedia kaže: 

"Right Off" is constructed from several takes and a solo by Davis recorded in November 1969. It contains a riff based on Sly and the Family Stone's "Sing a Simple Song", most prominently at 18:44. 

 

Pre petnaestak godina je objavljen i "complete session", na mnogo diskova, ali ga (namerno; Teo je rekao da to ne slušamo) nisam nikad preslušao.