Do sada su gotovo svi čuli za crvenu, žutu ili zelenu knjigu CD standarda, ali sta one zapravo predstavljaju? Legenda kaže da je prvi standard za kompakt disk (CD) bila knjiga koja je imala crvene korice i zbog toga je nazvana “Red Book”. Kasnije je svaka sledeća specifikacija pored svog formalnog imena, dobijala i naziv po boji njenih korica.

Red and Yellow
Crvena knjiga je napisana 1982. godine od strane kompanija Philips i Sony. U njoj su bili sadržani standardi za prvu verziju kompakt diska, koji su uključivali opise fizičkih karakteristika CD i CD-DA formata. Red Book definiše format u kome CD mora biti snimljen da bi se pravilno i zasigurno pročitao u svakom CD plejeru. Ova knjiga standarda predstavlja osnovu za sve kasnije CD standarde i specifikacije. Žuta knjiga (Yellow Book) je neformalno ime za ECMA-130 standard koji propisuje pravila za format CD-ROM. I ovu specifikaciju su napisale iste kompanije 1988. godine, omogućujući da kompakt disk sadrži i “kompjuterske” podatke, a ne samo audio zapis. Obzirom da Yellow Book definiše samo fizičke osobine diska, drugi standardi su se koristili u zajednici, da bi definisali strukturu fajlova i direktorijuma. Iz tog vremena poznati su nam ISO-9660, HFS (standard za Macintosh računare) i hibridni HFS-ISO. Definicije koriste i dva moda, “Mode 1” i “Mode 2”, koji određuju podatke za korekciju grešaka u CD-ROM formatu. Najčešće korišćeni mod 1, ima 2.352 bajtova u svakom bloku. Od toga 2.048 bajtova je rezervisano za podatke koje korisnik vidi, dok je ostalih 304 bajtova iskorišćeno za dodatnu detekciju grešaka. U modu 2 ne postoje ovi dodatni bajtovi za korekciju grešaka, ali zato ovaj format pruža kombinovanje različitih podataka zajedno, poznat kao CD-ROM XA (Extended Architecture).

Orange and White
Orange Book je neformalan naziv za Recordable CD Standard. Prvi deo knjige posvećen je magnetno-optičkim uređajima, dok se u drugom delu nalaze specifikacije za CD-R, odnosno CD-Recordable. Treći deo knjige propisuje Rewritable format, koji omogućava višestruko zapisivanje i brisanje podataka na disku. Narandžasta knjiga je revolucionarna zbog toga sto je nakon izlaska ovog dokumenta kućnom korisniku omogućeno da samostalno snima kompakt diskove sa muzikom ili kompjuterskim podacima. Podsećanja radi treba napomenuti da je CD-Rewritable format razvijen i definisan 1996. godine.
White Book je objavljena 1993. godine od strane kompanija Sony, Philips, Matsushita i JVC. Ona predstavlja standard za Video CD (VCD), poseban format koji omogućava smeštanje video materijala u kvalitetu sličnom VHS trakama. Kao dodatak ovoj knjizi, kasnije su dopisivani standardi za VCD 2.0, VCD-Internet i konačno Super VCD 1998. godine.

Scarlet and others
Formati koji nisu naišli na veliku popularnost, kao što su CD-Interactive i ECD nalaze se u zelenoj i plavoj knjizi respektivno. Revolucija nastaje tek 1999 godine kada izlazi Scarlet Book koja specificira Super Audio Compact Disc. Ovaj visokorezolucijski format predstavlja direktnu konkurenciju DVD-Audio formatu. SACD može sadržati tri različite verzije materijala i šest kompleksnih kanala zvuka. Njegova tehnologija omogućava prostiranje frekventnog opsega do 100 kiloherca i dinamiku od 120 decibela. Pored toga ova knjiga daje standarde za diskove sa jednim ili dva sloja, kao i dvoslojne hibridne diskove koji se mogu reprodukovati putem standardnog CD plejera.
Od ostalih standarda treba još pomenuti Purple Book koja definiše Double Density CD i koja dozvoljava smeštanje čak 1.3 gigabajta podataka na jedan kompakt disk. Zatim tu je standard ISO 9660 koji definiše kakva imena fajlova mogu biti, ali i Joilet specifikacija, koja dozvoljava snimanje fajlova sa imenima dugačkim do 64 karaktera. Posmatranje ove kratke retrospektive dozvoljava nam praćenje razvijanja CD formata i značajno povećanje mogućnosti kojima krajnji korisnik raspolaže. Da nije bilo crvene knjige, ne bi bilo ni ostalih.