Svako od nas je, bar jednom u životu, poželeo da u sopstvenom domu dočara atmosferu i uzbuđenje pravog bioskopa. Međutim, pre ili kasnije shvatili smo da nam nikakvi surround audio sistemi ili moćni DVD plejeri ne mogu pomoći ukoliko nemamo ono glavno – projektor. Snažna ozvučenja i kvalitetni DVD čitači jesu bitni, ali projektor je ta karika koja čini razliku između televizije i bioskopa. Za razliku od glomaznih, komplikovanih i skupih predaka, današnji kućni projektori su jednostavniji, manji i jeftiniji nego ikad.

Najveći broj projektora na tržištu trenutno pripada predstavnicima LCD (Liquid Crystal Display) ili DLP (Digital Light Processing) tehnologije, ali nije uvek bilo tako. Do pre petnaestak godina tržištem su vladali CRT (Cathode Ray Tube) projektori. S obzirom da je CRT analogna tehnologija, uređaji ovog tipa nisu imali fiksni broj piksela, što im je davalo mogućnost reprodukovanja slike sa različitih izvora bez većih varijacija u kvalitetu. CRT projektori, kod nas poznati i kao "cevni projektori", su za projektovanje slike koristili tri velike cevi ili "topa". Ova tehnologija je kod profesionalnih, bioskopskih projektora dobro funkcionisala, ali to često nije bio slučaj i sa umanjenim, kućnim varijantama. Pored toga, CRT projektori su, čak i u kućnim verzijama, predstavljali prilično glomazne i teške uređaje. Početkom devedesetih godina prošlog veka pojavljuju se prvi primerci LCD i DLP projektora, munjevito osvajajući tržište i potpuno izbacujući CRT grdosije iz naših domova. Međutim, i gotovo zaboravljeni CRT projektori su osnove svog funkcionisanja bazirali na istim principima kao i predstavnici novijih tehnologija. Naime, kod svih projektora nalazimo dve osnovne sekcije: dekoder video signala i deo namenjen stvaranju slike. Od video dekodera zavisi sa koliko (i kojih) formata će uređaj biti kompatibilan, dok se deo za stvaranje slike sastoji od lampe, kolornog točka (ili razdelnika) i optičkog sklopa za projektovanje. Razlike u postojećim projektorskim tehnologijama su u načinu na koji se dobijeni signal obrađuje i uklapa sa izvorom svetlosti, kako bi se dobila slika. Takođe, prisutna je i podela po načinu usmeravanja stvorene slike ka optičkom delu i ovde razlikujemo transmisionu i reflektivnu tehniku. U predstavnike transmisione tehnike spadaju uređaji kod kojih se svetlost sa izvora šalje direktno ka optici, dok predstavnici reflektivne tehnike u prenosu svetlosti koriste mikroogledala.

LCD
Trenutno najrasprostranjeniji predstavnici transmisione tehnike su LCD projektori (poznati i kao TFT-LCD). LCD displej se sastoji od dve ploče, od kojih je spoljašnja staklena, unutrašnja je ploča sa filterom boje, a između njih je sloj tečnog kristala. Ova tehnologija se bazira na osobini tečnog kristala da pri promeni napona veoma brzo menja sopstveni stepen polarizacije, menjajući na taj način količinu propuštene svetlosti. Slabiji modeli LCD projektora su opremljeni samo jednim LCD panelom i karakteriše ih oštra slika, male dimenzije i masa (čak ispod 1 kg) i naravno niska cena. Kod skupljih, tropanelnih modela svetlost se prvo razdvaja, a zatim obrađuje odvojeno, u vidu crvenog, zelenog i plavog zraka. Nakon obrade, zraci se ponovo stapaju u jedan i šalju ka sočivu. Zahvaljujući ovom procesu, tropanelne LCD projektore odlikuje izuzetno bogatstvo boja, ali i nešto smanjena oštrina slike, koja nastaje usled razdvajanja i ponovnog spajanja svetlosnog snopa. Generalno posmatrano, najveća prednost LCD projektora je upravo transmisiona tehnika provođenja i obrade svetlosti. U praksi to znači da svetlost nesmetano prolazi kroz deo za modulaciju, umesto da se odbija od mikroogledala. Na taj način su gubici u njenoj jačini svedeni na minimum, a lampa postiže mnogo bolje rezultate nego što je slučaj kod reflektivnih uređaja, trošeći pritom istu ili čak manju količinu energije. Međutim, upravo ono što je izvor najveće prednosti LCD projektora – način prenosa i obrade svetlosti – sa povećanjem projektovane slike postaje i uzrok najvećeg ograničenja. Naime, kod projekcija čija dijagonala premašuje 84 inča (213 centimetara) pojedinačni pikseli postaju vidljivi, ograničavajući na taj način najveću upotrebljivu sliku na navedenu vrednost. S obzirom da je slika dijagonale 2 metra sasvim dovoljna za svaku sobu, ovo ograničenje treba shvatiti uslovno: ukoliko vam je projektor potreban za kućnu upotrebu, bićete prezadovoljni raskošnim bojama i mogućnošću reprodukcije i sa podignutim roletnama, a ako planirate profesionalno korišćenje u konferencijskim salama, produžite do DLP projektora.

DLP
Kao predstavnik modernih reflektivnih projektora, DLP za proces spajanja slike i svetlosti koristi mikroelektromehaničke sisteme (MEMS – Micro ElectroMechanical Systems). Mikroelektromehanički sistemi su uređaji koji kombinuju elektronske procese s mikromehaničkim elementima poput senzora, aktivatora i u ovom slučaju mikroogledala. Čitav ovaj sklop je postavljen na čip, što omogućava interakciju MEMS sistema sa okruženjem putem mikroskopskih pokreta i aktivacija. Među mikroelektromehaničkim sistemima, za projektorsku tehnologiju najznačajnije je digitalno mikroogledalo (DMD – Digital Micromirror Device), a prvo ovakvo ogledalo je, za kompaniju Texas Instruments, razvio dr Larry Hornbeck 1987. godine. Osnovu DMD sistema čini više pokretnih mikroogledala načinjenih od silikonskih supstrata, uz prateće mikroelektronske sklopove. Sistem reaguje na brze promene u dobijenom signalu tako što menja ugao jednog ili više mikroogledala, usmeravajući snop svetlosti (ili samo jedan njegov deo) u željenom pravcu. Na taj način se snop svetlosti meša sa željenom bojom ili usmerava na željeni deo sočiva.

DMD čip na svojoj površini može sadržati od osamsto do preko milion sićušnih ogledala. Svako od ovih minijaturnih ogledala ima površinu od 16 milionitih delova kvadratnog metra, može biti zakrivljeno za +10 ili -10 stepeni u svim pravcima u odnosu na svoj centralni položaj i u svom pokretanju je nezavisno od ostalih ogledala u sistemu. Reagujući na određeni napon, ogledalce menja svoj ugao, usmeravajući dodeljeni piksel svetlosti u potrebnoj direkciji. Takođe, dužina interakcije između ogledalca i piksela određuje koliko svetao će taj piksel biti u konačnoj projekciji. Jednostavnije, ukoliko je potrebno dobiti tamnoplavu nijansu, interakcija će trajati veoma kratko, kako bi minimalna količina svetlosti bila upućena prvo kroz plavu boju, a zatim kroz sočivo ka projekcionom platnu. Rezultat je tamnoplavi piksel. Ako je u pitanju svetloplava nijansa kompletan postupak je isti, samo što traje duže, jer je za svetliju nijansu naravno potrebno više svetlosti. Dakle, određena nijansa tražene boje postiže se pomoću regulisanja količine svetlosti.

Kao i većina savremenih projektora, DLP projektori za bojenje svetlosti koriste kolorni točak, koji je zapravo običan komad okruglog i pljosnatog providnog komada plastike ili stakla. U RGB (Red/Green/Blue) sistemu kolorni točak je podeljen na šest identičnih segmenata koji su obojeni crvenom, zelenom i plavom bojom, i to tako da je svaka od navedenih boja postavljena na dva suprotna segmenta točka. Kao i kompletan princip funkcionisanja projektora, stvaranje piksela u određenoj boji je u suštini jednostavno. Naime, kolorni točak se konstantno okreće velikom brzinom, a mikroogledalo usmerava piksel svetlosti ka njemu samo u trenucima kada će taj piksel proći kroz željenu boju na točku.

Međutim, ono što ovaj princip čini jednostavnim samo u teoriji, a ne i u praksi, jeste činjenica da je za optimalnu interakciju između kolornog točka i mikroogledala neophodna vrhunska preciznost. Takođe, u prilog jednostavnosti ne ide ni to što kolorni točak na sebi sadrži samo tri osnovne boje RGB sistema, dok se ostale boje dobijaju mešanjem navedene tri, opet pomoću DMD čipa. Savremeni kućni DLP projektori, opremljeni samo jednim DMD čipom, sposobni su da proizvedu više od 16 miliona boja, dok kod profesionalnih bioskopskih uređaja taj broj premašuje 35 milijardi! Tajna ovakve nadmoći je u tome što su profesionalni projektori opremljeni sa tri DMD čipa, što dramatično povećava mogućnosti manipulisanja svetlošću i bojama. Naravno, ove sprave su veće i mnogo skuplje od njihovih kućnih "rođaka". Pored fantastičnog opsega boja, DLP projektore odlikuje i zavidno oštra slika, koja je rezultat veoma male međusobne udaljenosti mikroogledala na DMD čipu (manje od jednog mikrona).

LCD Vs. DLP
Za razliku od LCD projektora, kod DLP uređaja je mogućnost raščlanjivanja slike na pojedinačne piksele praktično nemoguća, bez obzira na razmere projekcije. Savršenstvo? Ne, ali DLP tehnologija nije na svom vrhuncu i prostora za usavršavanje još ima. Mnoge kompanije uveliko rade na modifikacijama koje će DLP projektore učiniti još pouzdanijim i jeftinijim, a njihove projekcije dodatno oplemeniti još većom rezolucijom i opsegom boja. Kompanija Texas Instruments je kolornom točku već dodala četvrtu boju, tamnozelenu, što povećava kontrast zelene boje do maksimalnih 3000 prema 1. Najveća slabost DLP projektora – nešto manja količina svetlosti u projekciji – biće otklonjena novim mikroogledalima, koja su u završnoj fazi razvoja. Takođe, još jedna negativna osobina DLP sistema poznata je kao "efekat duge". Ovo je naziv za svetlucanje određenog dela projekcije i javlja se samo u situacijama kada gledalac veoma brzo prelazi pogledom preko projektovane slike. I na ovom problemu se uveliko radi, a rešenje će, bar sudeći po dosadašnjem toku istraživanja, biti postavljanje boja na kolorni točak u vidu Arhimedove spirale, za razliku od sadašnjih jednakih isečaka.

Pored široko rasprostranjenih LCD i DLP projektora, postoje i drugi, manje popularni sistemi. Iako ne predstavljaju ozbiljan faktor na tržištu, neki od njih odlikuju se originalnim tehničkim rešenjima, te zaslužuju da budu pomenuti. HTPS (High Temperature PolySilicon – polisilikon visoke temperature) predstavlja varijaciju LCD tehnologije, a glavna razlika ogleda se u temperaturi panela. Standardni LCD panel u svojoj unutrašnjosti razvija temperaturu od 300 do 400 stepeni Celzijusa, a kod HTPS panela ta vrednost dostiže 1000 stepeni. To doprinosi boljem kontrastu i – što je još važnije – bržem odzivu. Zbog navedenih osobina, projektor opremljen HTPS sistemom pruža daleko kvalitetniju sliku, dok klasičan LCD dominira tamo gde te osobine nisu toliko bitne (mobilni telefoni, PDA uređaji…). Za razliku od HTPS-a, LCOS (Liquid Crystal On Silicon – tečni kristal na silikonu) predstavlja kombinaciju LCD i DLP tehnologija. Ovaj sistem opremljen je visokoreflektivnim panelima koji su presvučeni slojem tečnog kristala. Prednosti ovakve tehnološke postavke su superiorna rezolucija i izuzetno glatka projekcija, dok su glavne manjkavosti nešto slabiji kontrast, viša cena i veći gabariti samog projektora. Kompanija JVC je razvila svoju verziju LCOS čipa, koji predstavlja kombinaciju LCOS-a sa starom ILA projektorskom tehnologijom. Kombinacija je nazvana D-ILA (Direct drive Image Light Amplifier), a projektori opremljeni ovim sistemom projektuju sliku rezolucije do 4000×2000 piksela, što ih svrstava u profesionalne uređaje.

Na kraju, najegzotičniji predstavnik reflektivnih čipova svakako je GLV (Grating Light Valve – rešetkasti svetlosni ventil). Iako njegov naziv zvuči najblaže rečeno čudno, GLV je upravo to. Naime, ovaj čip se sastoji od silikonske podloge preko koje su, blago uzdignute, postavljene elastične mikrotrake. Mikrotrake, kada su u istoj ravni, predstavljaju jedinstvenu reflektivnu površinu, ali propuštanje napona kroz traku izaziva njeno ugibanje ka silikonskoj podlozi. Ukoliko se traka spusti za samo par stotina nanometara, njen ugao se menja i ona više ne reflektuje svetlost ka sočivu. Najveće prednosti ovog neobičnog čipa ogledaju se u milion (!) puta bržem odzivu od klasičnog LCD-a, jednostavnoj i trajnoj konstrukciji i maloj potrošnji energije.

Prednosti i mane
U dosadašnjem tekstu bavili smo se osnovnim principima funkcionisanja projektora, kao i predstavljanjem tehnologija prisutnih u njihovoj izradi. Redove koji slede posvetićemo generalnim prednostima i manama ovih uređaja, bez obzira kojom tehnologijom su izrađeni. Projektore ponekad nazivamo i "dvodelnim projekcionim sistemima", jer je uređaj za reprodukciju odvojen od ekrana. Iako se najkvalitetnija reprodukcija postiže projektovanjem slike na posebno projektorsko platno, slika se često, naročito u kućnim uslovima, projektuje i na zid. Ovako se štedi na kupovini platna (oko 150 evra za platno dimenzija 180×180 centimetara), a moguće je dobiti i veću sliku, još uvek solidnog kvaliteta. Teoretski, dijagonala projektovane slike kod savremenih projektora premašuje 300 inča (7,5 metara), ali u je praksi ograničavajući faktor snaga lampe i njena sposobnost da na što većoj udaljenosti obezbedi dovoljno svetlosti za kvalitetnu reprodukciju.

Dakle, zaboravimo teoriju i uživajmo u slici dijagonale 90 do 120 inča (2 do 3 metra), pri kojoj današnji kućni projektori postižu maksimum kvaliteta. Ukoliko na raspolaganju nemamo baš mnogo prostora, većina kućnih projektora sposobna je i za manje dijagonale (do 60 inča tj. 150 centimetara) i u tim slučajevima projektor predstavlja jeftinu zamenu za velike plazma televizore. Na našem tržištu projektor je moguće kupiti već za 900 evra, dok je za plazma TV dijagonale 42 inča (107 centimetara) potrebno izdvojiti najmanje 2500 evra. Računica je jednostavna, a cenovna razlika u korist projektora daleko veća od razlike u kvalitetu slike. Takođe, u ovom slučaju (mala udaljenost projektora od projekcione površine) lampa obezbeđuje dovoljnu količinu svetlosti i uređaj se može koristiti i preko dana, bez zamračivanja prostorije. Kao da sve navedeno nije već dovoljno, kućni projektori su malih dimenzija, lagani i jednostavni za upotrebu. Ali, ipak nisu bez mana.

Za kvalitetnu reprodukciju pri većim dijagonalama i dalje je potrebno bar delimično zamračiti prostoriju, a za pravi bioskopski efekat neophodan je gotovo potpuni mrak. Tako je delom i zbog atmosfere, ali prvenstveno zarad maksimalno kvalitetne slike. Stepen zamračivanja zavisi od kvaliteta samog projektora i snage njegove lampe, ali i od afiniteta i zahteva njegovih korisnika. Zatim, za razliku od televizora, projektori iziskuju održavanje i povremene troškove, o čemu će više reči biti kasnije. Iako osnovna "montaža", u vidu postavljanja na stočić, jeste jednostavna, možda ćete poželeti da vaš projektor postavite na neko sigurnije mesto, rešite problem prolaženja članova porodice "preko" slike dok je projekcija u toku ili samo da uštedite na prostoru. U sva tri slučaja, rešenje je postavljanje projektora na plafon, što već nije tako jednostavno. Tu je i već pominjani "efekat duge", istina samo kod DLP projektora, koji može u retkim slučajevima izazvati zamor očiju i glavobolju. Ali, ubedljivo najveća mana svih projektora jeste zvuk, odnosno njegov nedostatak.

Većina projektora opremljena je zvučnikom simboličnog prečnika i očajnog kvaliteta, a neki su čak i potpuno bez audio podrške. Kako slika dijagonale dva metra ne ide uz zvučnik prečnika dva centimetra, kupovina surround audio sistema se nameće kao jedino rešenje, a to dodatno povećava troškove i potreban prostor u sobi. Ukoliko je budžet ograničen, alternativa može biti kvalitetan stereo sistem, ali samo dok se ne ukaže prilika za kupovinu surround kompleta. Ipak, ukoliko ste čvrsto rešili da sebi priuštite bioskopski ugođaj u stanu, ne dozvolite da vas pomenuti nedostaci obeshrabre. Svi navedeni problemi su, uz malo osmišljanja prostora i planiranja kućnog budžeta, potpuno rešivi. Projektor ćete, uz malu pomoć prijatelja, već nekako montirati na plafon, surround sistemi više nisu tako skupi, a i roletne se mogu popraviti. I na kraju, najveći pokazatelj da niste pogrešili: svi članovi vaše porodice će, već posle nekoliko kadrova prvog filma, potpuno zaboraviti koliko ste čitavu skalameriju platili.

Troškovi održavanja
Cene projektora beleže konstantan pad, ali oni i dalje nisu jeftini, bar ne posmatrano iz ugla naše kupovne moći. Ipak, kao što smo već rekli, kućni projektor je danas moguće kupiti po ceni nižoj od 1000 evra, što je do pre nekoliko godina bilo nezamislivo. Nažalost, cene projektorskih lampi ne prate taj trend. Mali broj lampi za zamenu se nalazi ispod granice od 300 evra, dok se uobičajena cifra kreće između 300 i 500 evra. Lako može doći do šoka kada ponosni vlasnik niskobudžetnog projektora otkrije da lampa za njegovog ljubimca košta polovinu ukupne cene čitavog projektora.

Za razliku od televizora i mnogih drugih video i hi-fi uređaja, koji mogu da bez održavanja funkcionišu i više od deset godina, projektori zahtevaju određenu pažnju i budžet. Povremena zamena lampe je neminovnost, a filtere za vazduh je neophodno čistiti najmanje na svaka dva meseca. Na većini projektora je vek trajanja lampe oko 2000 radnih sati, kod nekolicine novijih modela interval za zamenu je povećan na 3000 radnih sati, dok samo retki primerci zahtevaju pomenutu intervenciju tek na svakih 5000 radnih sati. Ali, treba imati na umu da su to informacije koje nam pružaju proizvođači, a njihova ispitivanja izdržljivosti su najčešće izvođena u gotovo idealnim uslovima, a ponekad i malo "naštimovana" u sopstvenu korist. U stvarnosti vek trajanja lampe određuju mnogi faktori, poput temperature i količine svežeg vazduha u prostoriji, redovnog čišćenja filtera za vazduh i pravilnog rukovanja projektorom, a čak i ukoliko se potpuno pridržavamo uputstava za upotrebu i održavanje može se dogoditi da lampa potraje kraće od propisanog vremena, jer radni vek lampe jednostavno nije moguće precizno odrediti.

Iako duži propisani radni vek ili niža cena zamene lampe definitivno jesu prednosti, ne treba dozvoliti da to bude glavna smernica pri odabiru i kupovini projektora. Svakako da duži vek i niža cena lampe znače niže troškove održavanja. Ako nameravate da projektor koristite profesionalno i ako znate da će biti u funkciji osam ili više sati svakodnevno, ove stavke su zaista bitne. Ali, s druge strane, i prosečna lampa koja traje 2000 radnih sati omogućiće nam uživanje u najmanje 1000 filmova. Ukoliko je cena njene zamene 400 evra, račun je jednostavan: 40 evro centi (oko 35 dinara) po filmu. U poređenju sa cenom rentiranja filma iz DVD kluba ili bioskopskom ulaznicom, ovaj trošak je zanemarljiv, zar ne? Dakle, ako je motiv za kupovinu projektora isključivo unapređenje home theater sistema, zaključak je da će nam svaka lampa višestruko nadoknaditi novac potreban za njenu zamenu.

Bez obzira da li projektor nameravate da koristite u profesionalne svrhe ili samo za zabavu, pre kupovine je neophodno proceniti prosečan stepen upotrebe (radne sate) na mesečnom nivou, a zatim se kod prodavaca treba raspitati koje su cene i propisani radni vek lampi na modelima željene cenovne grupe. Takođe, i garancija je bitan faktor, te i nju svakako treba uzeti u obzir pri odabiru projektora. Kupovini treba pristupiti tek kada pronađete model koji pruža razuman odnos početne cene i troškova održavanja, u skladu sa vašim željama, mogućnostima i potrebama. Ukoliko, zarad uštede novca, razmišljate o nabavci korišćenog projektora, oprez! Kod nas je još uvek praktično nemoguće pronaći prodavnice koje u svojoj ponudi imaju i korišćene projektore, sa zamenjenim lampama i bar minimalnom garancijom. To znači da se tržište upotrebljavanih projektora svodi na male oglase i privatne prodavce/vlasnike. U takvim slučajevima zaboravite na bilo kakvu garanciju, a iako projektor na prvi pogled može biti u odličnom stanju, velika je verovatnoća da je lampa na kraju svog radnog veka i da je njena zamena pitanje dana. Ubrzo nakon kupovine korišćenog projektora možete se naći u situaciji da morate da zamenite lampu. Ako je cena nove lampe prosečnih 400 evra, a uređaj je plaćen, recimo, 500, dolazimo do ukupne cifre od 900 evra, za koju je već moguće kupiti osnovne modele pojedinih proizvođača, naravno potpuno nove i sa garancijom. Zbog svega navedenog, kupovinu upotrebljavanog projektora treba razmatrati samo ako smo potpuno upoznati sa dosadašnjim režimom upotrebe istog (kupovina od prijatelja i sl.), jer je u svim drugim slučajevima ona veoma rizična i krajnje nepreporučljiva.