Danas je velika većina zvučnih kutija opremljena zvučničkim jedinicama s membranom, poznatim još kao “dinamičke” ili moving coil jedinice, ali daleko od toga da su one jedina moguća solucija. U razvoju zvučničkih jedinica učestvovao je priličan broj različitih koncepcija, od kojih su pojedine bile vrlo uske namene, druge su bile previše skupe da bi masovnije zaživele, dok je neke od njih jednostavno pregazilo vreme. U narednom delu teksta bavićemo se najuspešnijim alternativnim koncepcijama, koje su svojim kvalitetima uspele da izbore mesto na tržištu, ali i u srcima brojnih zaljubljenika u dobar zvuk.

Planarne jedinice
Za razliku od dinamičkih jedinica, koje za stvaranje zvučnih talasa koriste relativno malu površinu, kod planarnih jedinica stvari stoje drugačije. Ove jedinice pomeranje vazdušne mase postižu uz pomoć mnogo veće površine, a dele se na elektrostatičke i elektromagnetne jedinice. U osnovi, elektrostatičke jedinice (ili kraće: elektrostatici) sastoje se od veoma tankog komada materijala, koji je zategnut u posebnom okviru. Ovaj materijal ima funkciju membrane i smešten je između dve perforirane metalne ploče, a sve zajedno u kabinet zvučnika. Perforirane ploče su konstantno pod takozvanim "polarizujućim naponom", kojem se pridružuje audio signal iz pojačivača. Uticaj audio signala dovodi do pokretanja tanke membrane, a time i do kretanja vazduha, odnosno stvaranja zvuka. Elektromagnetne jedinice su veoma slične osnovne konstrukcije (oblik i dimenzije), ali i prilično različiti u pojedinostima. Naime, sastoje se od samo jedne perforirane ploče u koju su utisnute magnetne trake, dok su kroz platno (smešteno ispred ploče) protkani izduženi zvučni kalemovi. Kroz ove kalemove propušta se audio signal, što dovodi do toga da membrana biva privučena ili odbijena od metalne ploče, na taj način pokrećući vazduh i stvarajući zvučne talase. Treba napomenuti da i popularne "ribonske jedinice" (korišćene prvenstveno u izradi visokotonaca) spadaju u grupu elektromagnetnih jedinica, jer svoje funkcionisanje zasnivaju na istom principu. Pored toga, važno je reći da obe vrste elektrostatičkih jedinica spadaju u dipolne zvučnike, jer pokreću vazduh podjednako ispred i iza sebe, a ta dva talasa su međusobno u kontrafazi.

Zbog svoje neobične konstrukcije, planarne jedinice se pri reprodukciji odlikuju specifičnim karakteristikama. Zahvaljujući veoma maloj masi, a time i inerciji membrane, odziv na upućeni signal je izuzetno brz, što za rezultat ima neponovljivo detaljnu zvučnu sliku. Takođe, usled velike površine membrane, inicijalna količina pokrenutog vazduha je velika, što uzrokuje veće polje rasprostiranja zvuka i teoretski omogućava širi "sweet spot". S druge strane, reprodukcija niskih frekvencija za ove zvučnike predstavlja nerešiv problem, a njihove dimenzije čine ih "prevelikim zalogajem" za većinu prostorija. Treba imati u vidu i njihovu dipolnu prirodu, koja zahteva postavljanje daleko od zidova, kako ne bi došlo do mešanja originalnog i reflektovanog zvučnog talasa. Konačno, zbog širokog rasprostiranja zvuka trpi i fokus, jer se zvuk može preterano rasplinuti u prostoru. Sve u svemu, više mana nego vrlina, reklo bi se. Međutim, pojedini proizvođači zvučnika najviše cenovne klase i dalje koriste planarne jedinice koje, oplemenjene najsavremenijim tehnologijama i pomognute kvalitetnim wooferima, predstavljaju jedinstven doživljaj i klasu za sebe u svetu zvučnika.

Horne
Kod ovog tipa jedinica se, pre svega, postavlja pitanje: je li to jedinica u pravom smislu reči ili zapravo tip kućišta? Izgleda da su obe tvrdnje podjednako istinite, jer opredeljivanje zavisi samo od ugla gledanja na problematiku. Najjednostavnije rečeno, horne predstavljaju usmerivač zvučnog talasa. Svaki megafon, od improvizovanog, papirnog, do najsavremenijeg, elektropojačanog, jeste horna. Prvi zidni telefoni, s početka prošlog veka, na slušalicama su imali usmerivače zvuka, isto kao i gramofoni iz te epohe. Horne, u oba slučaja.

Tipična horna koristi visokospecijalizovani dinamički element (poznat i kao "kompresiona jedinica ") kako bi uputila zvučni talas kroz cev za usmeravanje (poznata i kao "usta horne"). Pri prolasku kroz cev, talas se odbija o zidove, na taj način dobijajući na efikasnosti, da bi na izlazu bio znatno pojačan u odnosu na originalni signal. Pored toga, ugao širenja cevi direktno utiče na stepen distorzije reprodukovanog zvuka. Krajnji rezultat vredan je pažnje: nijedan tip jedinica (dinamički ili planarni) nema tako visoku efikasnost, odnosno stepen iskorišćenja električne energije upućene od strane pojačivača, kao horna.

Tokom vremena i s razvojem audio tehnike horne jesu evoluirale, ali su ih drugi tipovi jedinica ipak prestigli. Najveći nedostatak predstavlja veoma problematična reprodukcija niskih frekvencija, koja je dostižna, ali samo uz upotrebu usmerivača enormnih dimenzija (i do nekoliko metara). U kućnoj upotrebi najduže su se zadržale u ulozi visokotonskih jedinica, gde su bile masovno korišćene do sedamdesetih godina prošlog veka, kada su primat preuzeli kupolasti, tekstilni visokotonci, kakve danas poznajemo. Usled specifičnih karakteristika zvuka koji pruža (nedovoljna disperzija zvuka i često previše oštri visoki tonovi), hornu je danas gotovo nemoguće sresti na bilo kom kućnom zvučniku. Ali, uđite u bilo koji veći prostor koji ima sopstveno ozvučenje i obratite pažnju na zvučnike skrivene po uglovima prostorija – pored nezaobilaznog woofera, primetićete i hornu. Naime, iste osobine koje ih deplasiraju u kućnim uslovima reprodukcije čine ovaj tip jedinica idealnim za profesionalnu opremu, razglase i ozvučenje velikih zatvorenih ili otvorenih prostora. Snažni i oštri visoki tonovi, koji tek na određenoj udaljenosti dobijaju prostornu dimenziju, jesu upravo ono što je potrebno da bi se dobro ozvučili jedna hala ili stadion, recimo. Zbog toga, horne i danas predstavljaju nezaobilaznog "člana postave" svakog profesionalnog zvučnog sistema.

Kao što se iz prethodnog teksta može zaključiti, današnji apsolutni vladari u svetu zvučnika, dinamičke jedinice, predstavljaju samo jedan stepenik u evoluciji audio tehnike. Iako je u ovom trenutku teško predvideti kakva bi ih to tehnologija mogla nadmašiti, kroz istoriju je isto važilo i za mnoga druga napredna tehnička rešenja, koja su u međuvremenu potpuno prevaziđena. Dakle, potrebno je samo da budemo strpljivi u iščekivanju nekih novih tehnologija, a do tada uživajmo u najboljim dostignućima današnjice.