Roxy Music
Posle svih obećanja od strane raznih organizatora o dolascima velikih imena svetske muzičke scene, konačno smo doživeli da se jedno obećanje i ispuni.
Irena Spasović, Foto: Miroslava Simić
Roxy Music u Beogradu
Posle svih mogućih obećanja od strane raznih organizatora o dolascima velikih imena svetske muzičke scene, konačno smo doživeli da se jedno obećanje i ispuni. Zahvaljujući kući MTK Star, 16. jula je u velikoj dvorani Sava centra, ispunjenoj do poslednjeg mesta, nastupila legendarna britanska grupa Roxy Music. Naravno, najveću pažnju privukao je njihov frontmen, poznati srcelomac (a i onaj kome su srce lomili) Bryan Ferry, koji je pokazao da u svojoj šezdesetoj i dalje odlično peva, igra, svira klavijature i usnu harmoniku, zviždi, a i dalje mami i uzdahe žena. Prethodnog dana, na konferenciji za novinare održanoj u Intercontinentalu, članovi originalne postave poznatog benda, Bryan Ferry, Phil Manzanera i Andy Mackey, velikodušno su odgovarali na pitanja znatiželjnih novinara, od kojih su mnogi istinski poznavaoci i obožavatelji njihovog stvaralačkog opusa.
Hi-Files: Kažite nam nešto o vašim počecima.
Bryan Ferry: Svaki početak znači i uzbuđenje. Prvih godina bili smo uzbuđeni. Svi smo pristupili sviranju veoma profesionalno i postigli smo veliki uspeh, nadam se kreativno. Već prvim albumom zagarantovali smo sebi uspeh, kako u Engleskoj tako i u celoj Evropi. Sve je to bilo veoma naglo za nas.
HF: Da li je rad na albumima tokom godina postao teži ili lakši?
Phil Manzanera: Pokazalo se da je postao teži. Ipak, nismo snimali album nekih 25 godina (smeh).
Andy Mackey: Zajedno… (dodaje)
Phil Manzanera: Da, kao bend nismo radili, ali individualno smo radili dosta. Radimo na novom albumu, koji treba da izađe sledeće godine i veoma smo uzbuđeni.
Bryan Ferry: Mislim da je rad na turneji sada lakši nego pre, možda zato što su ljudi koji dolaze na koncerte sofisticiraniji, a uticaj javnosti je generalno veći i brži. Generalno je lakše i ne moramo da sviramo po klubovima, kao što smo to morali pre. (smeh)
HF: Da li znate da postoje radio stanice u Srbiji koje poseduju snimke vaše prve grupe, The Banshees?
Bryan Ferry: Stvarno? Nikad nisam čuo za njih (smeh) … Samo za sećanje.
HF: Kakva bi istorija grupe Roxy Music bila da je Brian Eno duže ostao u grupi?
Bryan Ferry: Jednako dobra, ali različita. Na novom albumu, koji sada snimamo, učestvovao je i on.
HF: Mnogi muzičari kažu da ne vole da slušaju svoju muziku. Šta vi volite da slušate?
Bryan Ferry: Slušam našu muziku kada idemo na turneju, jer se ono što si pre radio zaboravlja (smeh). Preslušavam radove sa novog albuma i uglavnom je to to. Postoje i neke nove stvari koje rade interesantni ljudi. Veoma dobar je kanadski bend Arcade Fire. Imao sam sreću da čujem njihove rane, početne radove i postao sam njihov veliki fan.
Phil Manzanera: Naša deca nas uče da budemo svesni novih bendova, tinejdžera, i to je veoma dobro.
HF: Možete li da definišete vašu muziku onda i sada? Kakva je razlika?
Phil Manzanera: Nekada smo – sedamdesetih, osamdesetih, pa i devedesetih – govorili da je naša muzika futuristička. Sada je to malo teže reći. Jednostavno, radimo to što radimo najbolje što možemo i kada smo zajedno to zvuči kao Roxy.
Andy Mackey: Mislim da sada zvučimo “malo više rokenrol”. Kada smo počinjali zvučali smo možda više eksperimentalno, možda čudno za neke.
Bryan Ferry: Ali kasniji albumi i album “Avalon” zvučali su sofisticiranije nego nekoliko ranih ploča. Danas izvodimo dosta starih stvari i mislimo da to zvuči više rok nego što je to bilo pre. Divno je videti publiku koja skače uz tvoju muziku.
HF: Da li ste konačno shvatili da je bolje držati se zajedno (stick together) posle svih ovih godina?
(smeh)
Bryan Ferry: Izgleda da je tako… Ovaj album će biti malo drugačji i radimo ga prema trenutnim osećanjima, a nadamo se da će se to ljudima dopasti. Videćemo šta će biti sledeće godine.
HF: Kako će zvučati vaš novi album? Posle “Avalona” sa Roxy Music, snimili ste solo album “Frantic”, koji je zvučao možda slično.
Bryan Ferry: Dok ne završite ne znate koliko će se promeniti, jer nismo radili jedan zaista dug period. Chris Thomas je producent koji nam je dosta dugo pomagao, a takođe i Rhett Davies. To su producenti s kojima smo najviše radili. Ko će sada pobediti – ne znam. Obojica su jako dobri.
HF: Nakon “Avalona” odlučili ste da nastavite samostalno. Šta su ostali članovi benda tada mislili o tome?
Phil Manzanera: Srećan početak. (smeh)
Bryan Ferry: Svi smo paralelno započeli rad na samostalnim albumima. Zajednički rad na tri albuma bio je izuzetno intenzivan i po završetku “Avalon” turneje bili smo iscrpljeni i željni da uradimo nešto sveže i drugačije, što je sasvim prirodno. Kad ste muzičar uvek radite sa različitim ljudima i uvek tražite sveže i mlade ljude ali, opet, dobro je raditi sa ljudima sa kojima imate neku radnu istoriju i izvesnu hemiju. Na ovoj turneji smo postigli i da imamo nove ljude i da ponovo proradi hemija među nama.
HF: Da li na turneji pevate i svoje solo pesme ili se držite samo Roxy Music repertoara?
Bryan Ferry: Obično se držimo Roxy repertoara, uz poneko iznenađenje. Imamo toliko materijala kao Roxy Music i uvek će biti ljudi koji će reći “A zašto niste svirali ono?”
HF: Da li vam je još uvek stalo do toga šta ljudi misle i pričaju o vama?
Bryan Ferry: Hmmm… da.
Phil Manzanera: Da, uvek ti je stalo da se ljudima dopada ono što radiš. Možda se publici nešto neće svideti, možda se kritici neće svideti i uvek postoji mnoštvo varijacija, ali tvoje je da nastaviš da radiš.
Bryan Ferry: Velika prednost je iskustvo, jer ako ljudi dođu da te gledaju kad sviraš – obično vole tvoju muziku. Pravi test je onda kada to radiš na festivalima, gde nastupa dosta različitih bendova i tvoje je da pokušaš da ih nadjačaš i pridobiješ publiku koja tu nije zbog tebe.
Na koncertu, koji je trajao duže od 100 minuta, bilo je više nego uzbudljivo. Publika je nestrpljivo sedela i kao da je čekala da prođe nekih sat vremena, da čuje prve taktove pesme “Avalon”, pa da skoči na noge. Nako toga je počela “žurka” i do kraja koncerta nije bilo sedenja. Ređale su se “More Than This”, “Jealous Guy”, “Love is a Drug”… a Ferry je plesao i pevao kao da ima dvadeset i pet godina manje. Koncert se završio posle jednog bisa, pesmom “Lets Stick Together”, uz koju su svi zdušno pevali i igrali, osećajući da se bliži kraj njihovog nastupa. Publika će najviše pamtiti sjajnu atmosferu, odličnu muziku, a neizostavno i Bryana Ferryja u crnom sakou s šljokicama, kome bi mladi manekeni mogli da pozavide, što na stasu što na stilu. Na kraju, pamtiće nešto što već decenijama nije doživela, a to je nastup muzičkih legendi u gradu koji u poslednje vreme svi inostrani muzičari nekako čudno zaobilaze.