Poslovična lepota
Najveći model u liniji Venere predstavlja ne samo tehnološki i muzički iskorak nego i prelaz ka top-gami Olympica.
Kad je Sonus faber napustio Franko Serblin, osnivač i glavni konstruktor, ova firma je krenula drugačijim putem, napraviviši zaokret od pristupa koji je oponašao izradu muzičkih instrumenata ka modernoj tehnologiji i inovacijama. Danas, posle deset godina, može se zaključiti da taj preokret nije uticao na kontinuitet reputacije Sonus fabera i njegovu posebnost u svetu zvuka.
Venere je nova linija Sonus fabera lansirana sredinom prošle godine i smeštena ispod najviše linije Olympica. Venere Signature, koji smo testirali, najveći je od šest modela i praktično jednom nogom već u najvišoj liniji. Kako navodi i sâm proizvođač, on prelazi granicu modernosti, dakle nastavlja put inovacije i primene novih tehnologija. Zapravo, tačnije rečeno, inženjering i dizajn cele serije Venere razvijani su iz početka.
Novi instrumenti
Kabinet je sada u poprečnom preseku u obliku lire, dakle bez paralelnih unutrašnjih ivica kako bi se unutrašnji odbijeni talasi rasipali, što nastavlja tradicionalnu vezu firme s muzičkim instrumentima. Očekivano zbog svoje veličine, kabinet je iznutra umrtvljen propusnim horizontalnim pregradama. Čak tri bas-jedinice od 180 milimetara postavljene su u vertikalni niz. Načinjene su od aluminijuma, koji obezbeđuje malu pokretnu masu membrane i, istovremeno, krutost radi brzog odziva i verne i čiste reprodukcije. Efektivni prečnik bas-membrana je 130 milimetara, a pojedinačna osetljivost 86 decibela, što u zbiru daje ekvivalent jedinice od 11 inča i oko 91 decibel, uz znatno manju ekskurziju i izobličenja. Oblik korpi, pozajmljen iz linije Olympica, specijalno je projektovan radi smanjenja kompresije i vazdušnog jastuka pri kretanju membrane, dok istovremeno obezbeđuje optimalno hlađenje kalemova. Samo kod ovog modela Venere bas-tunel je okrenut ka podu, čime se postiže bolja disperzija basa i čistija reprodukcija iz prednjih jedinica. Naravno, ovako je pozicioniranje jednostavnije jer je bas-refleks proračunat na konstantnu udaljenost od poda, a uticaj zidova je znatno manji. Srednjotonac je Curv membrana prečnika 150 milimetara, napravljena od polipropilenskih vlakana, koja se prvo tkaju a zatim od njih termoformiraju konusi, što je novi prodor u vernoj reprodukciji dela opsega koji nosi najviše informacija. Naime, polipropilenske membrane, iako odlične za reprodukciju srednjeg i visokog opsega jer nemaju skokove, dosad nisu bile dovoljno krute za vernu reprodukciju srednjeg i niskog opsega. Srednjotonac ima sličan oblik korpe kao i basovi i radi u odvojenoj zapremini, a počinje da ulazi u tonsku sliku već na 200 herca. U sredini se nalazi aerodinamični phase plug, koji vrši disperziju zvuka izvan ose, a istovremeno centrira polje koje se stvara u magnetnom procepu, smanjujući nelinearnosti drugog reda. Konačno, na vrhu se nalazi visokotonac od 29 milimetara od premazane svile, koji je proizveden u čuvenoj radionici dr Kurta Muellera. Visokotonac je mehanički izolovan od ostatka kutije kako bi se sprečilo stvaranje interferenci i postavljen u plitki usmerivač talasa. Akustička umrtvljenost i tranzijentni odziv celog sistema izvanredni su i obezbeđuju rapidan pad nakon prestanka signala: visoki opseg pada ispod -42 dB za dve milisejunde, dok oko 1.400 herca postoji jedan kratak odjek unutrašnjosti. Skretnica je u potpunosti proizvedena u Italiji i za nju su upotrebljene selekcionisane komponente, uključujući Trilobyte Ultrafast induktivitete sa tri jezgra, što omogućuje manje dimenzije kalema i posledično i nižu parazitsku induktivnost, a provodnici su naneseni na štampanu ploču kao nanočestice posebnom metodom. Rezne frekvencije skretnice su na 250 i 2.500 herca uz optimizovanu fazu. Uzlazne i silazne krive bas i srednjeg opsega drugog su reda, dok visokotonac ulazi u sliku preko filtera trećeg reda. Impedansa zvučnika uglavnom se kreće iznad pet oma, sa skokovima oko reznih frekvencija i padovima neznatno ispod četiri oma iznad 10 kiloherca. Što se tiče faze, ekstremi su oko jedan i šest kiloherca.
Sa zadnje strane nalaze se dva para terminala, a ceo zvučnik postavljen je na stabilno postolje od češljanog, crno anodiziranog aluminijuma, za razliku od staklenih nosača na ostalim modelima serije. Venere S je ručno proizvedena u Italiji.
Slušni test
Ako poznajete Sonus faber odranije, onda ćete na prvo slušanje novih Venere doći očekujući još jedno izdanje prelepog izgleda i prepoznatljivog SF zvuka: punog, detaljnog, s malo zaslađenim gornjim basom i srednjim opsegom, zavodljivog i sa svilenim visokim tonovima. Slušali smo album Enrico Rava Quarteta “Wild Dance” s trombonistom Gianlucom Petrellom. Istina je, međutim, da dosad nismo čuli neutralniji zvučnik ove firme. Rezultat novog razvojnog pravca i prilagođavanja novim HD okruženjima jeste očigledan – i čujan. Prvi utisak je veoma jasno i precizno određena tonska pozornica, pre nego jedna velika i bogato naslikana uljana slika sa sfumatom na pojedinim mestima. Jednostavno, ima više fokusa i zvučne teksture samog ambijenta u kome je snimak načinjen. Taj precizniji imaging Venere duguje novoj konstrukciji visokotonca i visokoelastičnoj izolaciji od ostatka kabineta. Iz blizine snimljeni duvači deluju kao da su ispred, u velikom i okruglom srednjem opsegu koji izlazi iz 15-centimetarskog srednjotonca, s toplinom i mikrodinamikom pozadinskih šumova. Istovremeno, disperzija visokotonaca srazmerno je široka i s relativno širokim svitspotom u međusobnom rastojanju zvučnika od blizu tri metra. Bas je iznenađujuće kontrolisan i precizan, jak, ali i odlično amortizovan. Tri rasterećene jedinice od 18 centimetara koje rade u paraleli prave veoma male ekskurzije i neosetno se spajaju sa srednjotoncem. Tunel usmeren ka podu i namenski proračunat za tu poziciju ponaša se jednako precizno i bez duvanja, pa je zbog toga kontrola basa veoma bliska kompresionim kutijama. Tranzijentni odziv je tu i udarac bas-bubnja pretvara se u fizički opipljiv slam, zadržavajući ipak svoju poziciju koja ne istrčava ispred ostatka celovite i fluidne slike. Ipak, zbog same njihove veličine Venere S je poželjno odaljiti najmanje metar od zadnjeg zida, dok se odstojanje od bočnih zidova nije pokazalo kao kritično. Zaokretanje ovih zvučnika takođe daje zanimljive efekte, s kojima je moguće eksperimentisati: veća zakrenutost daje čujno dublju pozornicu, ali smanjuje ukupnu širinu slike, i obrnuto: kompromis je moguće podesiti po veličini prostorije i sopstvenom ukusu.
Na snimcima klasične muzike ponovo dolazi do izražaja poslovična lepota zvuka Sonus fabera. U Grigovoj violinskoj sonati (Augustin Dumay, Maria Joao Pires) ton violine je blag, ali artikulisan, osnovni ton i harmonici su jedinstveni, a složena slika orkestra pozicionirana je do poslednjeg instrumenta. Ton klavira je pun, tonovi svake dirke jasno su diferencirani, s neznatno isturenim srednjim opsegom oko instrumenta u odnosu na violinu. Čitava mikrodinamika je na višem nivou, tako da je ova generacija Sonus fabera analitičnija nego ranije.
Na Bahovom “Božićnom oratorijumu” (Concentus Musicus, Harnoncourt), na izvanrednom Teldecovom analognom snimku, hor nije ni za milimetar ustuknuo pred orkestrom u drugi plan scene, koja ostaje stabilna. U toku slušanja jednog test-diska primetili smo da na test-tonovima između 40 i 60 herca dolazi do blagog pomeranja srednjotonca. U teoriji to bi moglo da znači da bi na glasnim nivoima te frekvencije mogle da unesu određenu konfuziju u srednji opseg.
Celokupan zvučni doživljaj veoma je realističan, s prisustvom atmosfere i ambijenta. Očuvan je, prema tome, onaj emotivni potpis Sonus fabera koji uvlači u muziku. Na bržim numerama albuma “Wild Dance”, koje su reminiscencija postbop zvuka, čuje se znatno unapređena ritmičnost. Ako je Sonus faber ranije bio opisivan kao “laid back” i više namenjen ljubiteljima klasične muzike nego roka, novi Venere je neutralan i neizbirljiv zvučnik, kome ništa nije oduzeto od klasičarske finese, a postignute su brzina i preciznost.
Na kraju, trebalo bi pomenuti još jednu tradicionalnu osobinu Sonus fabera, a to je da ovaj zvučnik nije konstruisan da svira glasno do poslednjeg vata. Iako je deklarisan za pojačala snage do 300 vati i kontinualnih 22 volti RMS na ulazu (što na četiri oma nominalno daje 120 vati snage), već na oko 100 vati RMS daće izvesnu kompresiju pozornice i izmenjenu tonsku ravnotežu. Svakako da je konstruktor, kad je koristio pojačalo od 300 vati, kakvo smo i mi imali na testu, imao na umu rezervu snage potrebnu da odgovori na dinamičke sposobnosti i zahteve Sonus fabera. Naravno, ne treba posebno ni napominjati da je 100 vati na 90 decibela strahovito i nepotrebno glasno za kućno slušanje, te da je u tim uslovima već 30 vati dovoljno da se postigne realan utisak koncertne glasnoće.
Zaključak
Čitav doživljaj Venere S jeste impozantan, ali različit od Sonus fabera od pre jedne decenije. Dampirane površine u crnoj koži, bakarne detalje i sjajni lak zamenili su moderniji oblici, aluminijumski i stakleni delovi i ništa manje luksuzni mat finiši i furniri. Postoji jasan pomak zvuka ka neutralnom, vernijem i rezolutnijem. Ovime, međutim, zvuk Sonus fabera nije izgubio dušu. Čini se da razlog leži u tome što novi izvori i formati zvuka visoke rezolucije nude takvo bogatstvo informacija da zahtevaju što veću neutralnost sistema, bilo stereo, bilo višekanalnih – a Venere S može pripadati i jednom i drugom. Ovo je i dalje po svemu italijanski zvučnik s pedigreom, namenjen dnevnoj sobi i sistemima visoke klase, s visokom cenom koja ipak može biti prihvatljiva. Dalje od toga sve je stvar muzičkog ukusa.
PLUS
Neutralniji nego raniji Sonus faber, ali s mnogo vrlina prethodnika.
MINUS
Uprkos deklarisanoj snazi nije za preglasno slušanje.