U ovom delu enciklopedije bavićemo se rasporedom zvučnika surround sistema u prostoriji. Pre nego što počnemo, treba imati u vidu da nijedno od pravila koja slede nije “uklesano u kamen”, odnosno da svaki sistem i svaka prostorija poseduju dozu individualnosti i ekscentričnosti, i zahtevaju jedinstven pristup i modifikacije. Ipak, osnovni principi postoje, i preveliko udaljavanje od njih, kako se u praksi pokazalo, stvoriće više štete nego koristi.
Prednji par zvučnika
Kod surround sistema zvučnici bi trebalo da okružuju televizor, i to tako da formiraju ugao od 45 stepeni ukoliko su namenjeni “slušanju” filmova, odnosno 60 stepeni za slušanje muzike. Njihov položaj bi trebalo da bude simetričan u odnosu na TV, a oni sami postavljeni na istu podlogu. Visina bi trebalo da bude takva da postavlja visokotonce u ravan sa ušima slušalaca/gledalaca. Pored toga, svakom zvučniku “prija” da bude odmaknut od zidova, a poželjno je i da se ovaj par zvučnika nađe u liniji sa televizorom. Naravno, navedeni saveti ne važe ukoliko su u pitanju zvučnici predviđeni za montažu na (u) zid, i u tom slučaju najbolje je pratiti uputstva proizvođača.
Centralni zvučnik
Najvažnije pravilo za pozicioniranje centralnog zvučnika glasi: što bliže ekranu! Ali, čak i ovo jednostavno pravilo ima svoje specifičnosti, prvenstveno u zavisnosti od tipa ekrana. Ukoliko se u okviru sistema nalazi televizor koji dozvoljava postavljanje centralnog zvučnika ispod ekrana, nikakve dalje korekcije nisu potrebne. Po pravilu, visokotonac centralnog zvučnika bi trebalo da bude na približno istoj visini kao i visokotonci prednjeg surround para (u visini ušiju slušalaca), a na ovoj poziciji to obično i jeste slučaj. Takođe, frontu koji formiraju prednji zvučnici i ekran treba priključiti i ovaj zvučnik. I ponovo, simetrija je veoma važna, tako da rastojanje između centralnog i okružujućih prednjih zvučnika treba da bude jednako.
Ako je u pitanju projektorski TV, stvari su malo drugačije. Zbog svoje glomazne tehnike, kod ovog tipa televizora pozicioniranje centralnog zvučnika ispod ekrana često nije moguće, tako da je jedino rešenje postavljanje iznad istog. Iako pojedini projektorski televizori imaju prostor ispod ekrana namenjen smeštanju video ili DVD plejera, ovo nije dobro rešenje i za centralni zvučnik. Naime, taj prostor je po pravilu tesan, što veoma loše utiče na reprodukciju, i zatvoren je sa svih strana osim s prednje, što je još gore, ukoliko je bas-refleks otvor smešten na zadnju stranu zvučnika. Zatim, ukoliko je TV previsok, a centralni zvučnik postavljen iznad njega, kvalitet reprodukcije teško da će biti zadovoljavajuć. U tom slučaju koriste se dva centralna zvučnika, i to tako da je drugi pozicioniran ispod ekrana. Takvom postavkom dva zvučnika formiraju “fantomski” centralni kanal, uz efekat kao da zvuk dolazi iz samog ekrana, što je i najbliže idealnoj visini. Generalno posmatrano, sa projektorskim televizorima treba dobro isplanirati prostor, jer zbog svoje veličine mogu stvoriti probleme u adekvatnom pozicioniranju čak i prednjeg para zvučnika, ukoliko je sistem postavljen u nedovoljno velikoj prostoriji.
Treći tip ekrana je klasičan (dvodelni) projektor, koji reprodukuje sliku na odvojenu površinu. Kod projektora važe ista pravila kao i kod običnog televizora, dakle: ispod ekrana, odnosno, u ovom slučaju, ispod projekcione površine. Međutim, ukoliko je ta površina toliko velika da uslovljava postavljanje centralnog zvučnika na pod (daleko ispod idealne visine), moraćemo da primenimo sistem “fantomskog” centralnog kanala, opisan u vezi s projektorskim televizorima. Ali, ovde postoji još jedno rešenje, daleko elegantnije i jeftinije. Reč je o postavljanju centralnog zvučnika iza projekcione površine, a to je moguće ukoliko je ta površina akustički transparentna (platno i sl.). Jedino o čemu ovde moramo voditi računa jeste razmak između platna i zida, kako bi zvučnik imao dovoljno prostora “da diše.” Ovakva postavka pruža vrhunsku sinhronizaciju zvuka i slike, a pored toga rasterećuje prostor i ublažava vizuelni utisak “natrpanosti”, što je veoma česta pojava kada se projektor i surround sistem nađu u istoj prostoriji.
Poslednji slučaj su predstavnici LCD i plazma televizora. Kako su ti uređaji po dimenzijama najsličniji projektorskim ekranima, i kod njih se primenjuju isti principi pozicioniranja centralnog zvučnika, naravno uz izuzimanje postavke iza ekrana.
Surround zvučnici
Surround zvučnici su najzaslužniji za smeštanje slušaoca u trodimenzionalno zvučno okruženje bez mogućnosti preciznog određivanja pravca iz kojeg zvuk dolazi. Jednostavnije rečeno, ovi zvučnici su zaduženi da zvuk bude svuda oko nas, i da se na trenutak osetimo delom filma koji gledamo ili muzike koju slušamo. Ključ dobre postavke predstavlja uspešan balans između jasne prisutnosti svih zvukova i nemogućnosti njihovog preciznog lociranja, i stoga je pozicioniranje surround zvučnika ozbiljan izazov u postavljanju čitavog sistema. Situaciju dodatno komplikuju brojne mogućnosti postavke, tip i broj upotrebljenih surround zvučnika, kao i karakteristike same prostorije. Ranije su ovi zvučnici bili manjih dimenzija i inferiorni u odnosu na prednji surround par, ali danas to više nije slučaj. Razlog tome su filmovi snimljeni u surround tehnici, koji sve češće zahtevaju snažne efekte upravo od zadnjih surround zvučnika. Isti slučaj je i sa višekanalnim muzičkim materijalom, jer muzički producenti i inženjeri sve kanale tretiraju ravnopravno. Svakako najrasprostranjenija verzija surround ozvučenja danas je 5.1 sistem. Ako su u pitanju monopolni surround zvučnici, najbolje je postaviti ih visoko na bočne zidove (dosta iznad visine ušiju) i blago iza pozicije slušaoca, kako ne bi svojom direktnošću dozvolili lako lociranje i skretanje pažnje na sebe. Ukoliko ova pozicija nije moguća, postavite ih ka zadnjem zidu, ali se potrudite da obezbedite dobru reflektivnu površinu. Eksperimentisanje je ovde svakako dozvoljeno, jedino je važno izbegavati postavljanje u primarnoj zoni za slušanje/gledanje. Kod 5.1 sistema namenjenih prvenstveno slušanju muzike situacija je malo drugačija. Idealna postavka predviđa 110 stepeni u odnosu na liniju slušalac – centralni zvučnik, a takođe nije neophodno zvučnike postaviti visoko. Složeniji surround sistemi (6.1 i 7.1), zahvaljujući većem broju kanala, donose bogatiji zvuk, ali njihovo postavljanje nije previše komplikovano. Kod 6.1 sistema surround back zvučnik montirajte na sredinu zadnjeg zida, a ako je u pitanju 7.1 sistem svaki od dva zadnja zvučnika montirajte na po trećinu zida (po vertikali). Po visini, u oba slučaja, pozicija treba da odgovara visini bočnog surround para. Ukoliko za surround kanale koristimo dipolne zvučnike pozicioniranje po visini je isto kao za monopolne zvučnike, uz napomenu da direktno ka primarnoj zoni slušanja treba da bude okrenut središnji deo zvučnika (bez zvučničke jedinice na sebi). Ista pravila važe i za hibridne surround konfiguracije, sačinjene od kombinacije navedena dva tipa surround zvučnika.
Subwoofer
Kako pravila šou-biznisa nalažu, zvezde najteže kategorije ostavili smo za kraj. Subwooferi zaista jesu najteža kategorija u surround sistemu, ali ne samo po gabaritima i kilaži već i po određivanju idealne pozicije. Naime, većina nas želi bogatstvo jasnih i snažnih dubokih tonova pri reprodukciji, zaglušujuće eksplozije i potmulu tutnjavu moćnih mašina. Svako ko se ikada bavio postavljanjem kućnog bioskopa zna koliko je teško postići da sve to zvuči zaista dobro. Teorija kaže da ljudsko čulo sluha nije u stanju da precizno odredi pravac iz kojeg dolaze niske frekvencije – to je tačno, ali nikako ne znači da je svejedno gde ćemo izvor tih frekvencija postaviti. Pravilno pozicioniran subwoofer pružiće kvalitetan i snažan bas, koji je pritom dobro uklopljen u ostatak sistema, i neće svojom grmljavinom remetiti čujnost viših frekvencijskih opsega.
Zbog svega navedenog, subwoofer predstavlja svakako najkritičniji i najteže razumljiv element u okviru jednog surround sistema, ali neka opšta pravila pozicioniranja ipak postoje. Prvo, velika je verovatnoća da ćemo najveću količinu dubokih tonova dobiti smeštanjem subwoofera u ugao prostorije, mada i tu treba biti obazriv, jer se može desiti da odbijeni zvučni talasi ponište originalni signal. U skladu s tim, postavljanje ovog zvučnika u centar prostorije pružiće nam najmanje basa. E sad, oni koji su pažljivo čitali sigurno su primetili da se ovde govori samo o kvantitetu, a ne i o kvalitetu dobijenog basa. Kada je kvalitet zvuka u pitanju, idealna lokacija subwoofera je različita za svaku prostoriju, a – da sve bude još veselije – različita je i za svaku poziciju unutar jedne prostorije! Naravno, u tu svrhu postoje adekvatni test signali, uređaji koji mere varijacije u odzivu, analajzeri… Nažalost, većina nas te uređaje baš i ne drži u donjoj fioci, tako da nam opet preostaje samo eksperimentisanje. Jednostavno, isprobajte sve pozicije subwoofera koje vam prostor dozvoljava. Ovo definitivno zahteva vreme i angažovanje, ali je rezultat vredan truda.
Umesto zaključka, vratićemo se na sam početak ovog teksta: dakle, osnovni principi postoje, ali ih se ne treba slepo pridržavati. Kao i svuda, i na polju akustike improvizacija može doneti veoma dobre rezultate, naravno ukoliko nije dijametralno suprotna od glavnih smernica. Takođe, danas sve veći broj A/V risivera već u osnovnoj opremi sadrži sve što je potrebno za automatsku kalibraciju surround sistema, što celu proceduru dramatično pojednostavljuje. Ukoliko vam je ova ideja privlačna, počnite da štedite za kupovinu novog risivera, a do tada – eksperimentišite.