Spendor D9.2

Kameleon

Uprkos skromnoj ponudi i relativno retkom predstavljanju novih modela, britanski Spendor jedna je od kompanija koje u audiofilskoj zajednici uživaju nepodeljeni ugled i poštovanje.

Kompaniju Spendor osnovao je 1969. godine audio-inženjer Spencer Hughes, a naziv fabrike izveden je iz njegovog i imena njegove supruge Dorothy. Spencer Hughes imao je veliko iskustvo iz BBC-jevog istraživačko-razvojnog odeljenja, gde je stekao suštinske ideje o tome kakav zvuk želi da postigne sa sopstvenim zvučnicima – što je vodilja ove kompanije i danas, iako je Spendor od 2000. u vlasništvu Philipa Swifta, suosnivača kompanije Audiolab. Ponuda kompanije obuhvata manje od 20 modela, podeljenih u serije A, D i Classic, ali to ne sprečava Spendor da – za razliku od mnogih drugih malih kompanija – sam konstruiše svoje zvučničke jedinice. Pored toga, u suprotnosti s velikim hi-fi proizvođačima, koji teže sve češćem izbacivanju noviteta i bliže se hiperprodukciji, Spendor svoje modele razvija i usavršava godinama i decenijama. Zbog svega navedenog, zvučnici ovog proizvođača ne dolaze nam često na test, ali je svako druženje s njima utoliko dragocenije.

Tehnologija i izrada

Podnostojeći zvučnik Spendor D9.2 predstavlja najveći model u srednjoj seriji D, a dizajniran je – poput svih drugih zvučnika ovog proizvođača – u sasvim klasičnom maniru, bez ikakvih vizuelnih bravura. Kabinet je izveden u pravilnom obliku kvadra, a za privlačnu pojavu zadužena je najpre izrazito vitka silueta, a potom i sjajna završna obrada. D9.2 dostupni su u četiri prvoklasna prirodna furnira (crni hrast, svetli hrast, orah i trešnja) i u satenskoj beloj boji, a kabineti se proizvode u pogonima u Sheffieldu, prema tehnologiji Spendor Dynamic Damping. Ovo podrazumeva postavljanje precizno proračunatih asimetričnih ojačanja i izolacionih površina unutar kabineta kako bi se izbegla zamućenja i postigao prirodno brz i otvoren zvuk. Naredna zanimljivost smeštena je u dnu zadnje strane, gde upušteni deo sadrži veliki otvor za protok vazduha – u pitanju je Twin-Venturi port s linearnim protokom, koji je karakterističan po aerodinamički oblikovanoj uspravnoj pregradi u središtu, a inspirisan je tehnologijom difuzora iz Formule 1. U pitanju je peta generacija ovog porta, koju Spendor razvija već godinama i tvrdi da donosi glatko i ravnomerno usporavanje vazduha, kao i ujednačen akustički pritisak celom dužinom porta. Neposredno iznad porta postavljen je jedan par zvučničkih terminala, što znači da D9.2 ne ostavlja mogućnost bi-wiringa i bi-ampinga, a tu je i jednostavna etiketa s osnovnim podacima o zvučniku.

Ovakav spoj nenapadne analitičnosti i nekolorisanih, potpuno verodostojnih tonova zaista se veoma retko sreće.

Vratimo se na prednju stranu: kao čistokrvni trosistemci, D9.2 opremljeni su sa ukupno četiri zvučničke jedinice. Pri vrhu fronta postavljena je srednjetonska jedinica EP77, koja je opremljena novom polimerskom membranom prečnika 18 centimetara, uz okvir i korpu od livene legure magnezijuma. Kako bi se postigla bolja vremenska usklađenost zvučnih talasa, visokotonac je postavljen ispod srednjetonca, a u pitanju je Spendorov patentirani LPZ drajver, s kalotnom membranom od plastičnog poliamida, prečnika 22 milimetra. Slede dve niskotonske jedinice, koje su prepoznatljive po jednodelnim membranama, bez poklopca za prašinu u središtu. Ove jedinice takođe su opremljene korpama od livenog magnezijuma, dok su membrane izrađene od nove verzije kevlarskog kompozita i imaju prečnik 18 centimetara. Proizvođač navodi da su sve zvučničke jedinice, kao i skretnice, kalibrisane i uparene prema strogim profesionalnim standardima studijskog emitovanja. U pogledu komponenata koje se ne mogu videti spolja, D9.2 opremljeni su skretnicama visokog kvaliteta, dok je unutrašnje ožičenje izvedeno od bakarnih kablova s oplatom od srebra. Sve ovo omogućuje testiranom Spendoru frekvencijski opseg od 27 herca do 25 kiloherca – donji prag prilično je impresivan za kutije ovog gabarita – uz rezne tačke na 500 herca i 4,2 kiloherca. Nominalna impedansa je osam oma, dok je minimalna deklarisana na 4,6 oma, što, uz osetljivost od 90 decibela, čini da D9.2 nisu posebno zahtevni za pokretanje i da bi trebalo da dobro rade i uz stabilna pojačala manje snage.

Slušni test

U pogledu dimenzija, D9.2 bismo svrstali među florstendere srednje veličine, što znači da će se sasvim dobro snaći već u prostoriji od 25-30 kvadrata. Ovome doprinosi već opisani bas-refleks port, koji usporava i ujednačava brzinu protoka vazduha, te poboljšava njegovu ravnomernu difuziju. Iako nismo imali priliku da proverimo u praksi, ovakva konstrukcija trebalo bi da dopusti pozicioniranje nešto bliže zadnjem zidu – verujemo da će to biti od značaja u situacijama kad veliko udaljavanje od zidova nije moguće. Pored toga, testirani Spendori fabrički se isporučuju sa stabilizatorima u vidu čeličnih podloški, koje se pričvršćuju direktno za kabinet i eliminišu mikrovibracije, a time i njihov nepovoljan uticaj na zvuk.

U prvom delu testiranja za pokretanje, ali i kao izvor, upotrebili smo moćni Hegel H600, koji integriše amplifikaciju od preko 300 vati po kanalu, D/A konverter i mrežni plejer. Spendor ponosno ističe da su zvučnici serije D napravljeni da otkriju svaki detalj na snimku, a testirani D9.2 priuštili su nam upravo to – savršeno jasan uvid u najtananije, jedva čujne alikvotne tonove, uz zadržavanje fokusa na glavnom toku muzike. Zaista, koliko god da ovi zvučnici donose u pogledu tehničkog uvida u snimak, o kvalitetu njihove reprodukcije teško da se može razgovarati odvojeno od muzike. Ovakav spoj nenapadne analitičnosti i nekolorisanih, verodostojnih tonova zaista se veoma retko sreće. Osim toga, među podnostojećim kutijama još je ređi utisak direktne i prisne reprodukcije, a D9.2 je u ovom pogledu poput najboljeg bukšelfa. Iako se može smatrati jednim od “najbritanskijih” zvučnika, jer je u potpunosti konstruisan i izrađuje se u Velikoj Britaniji, testirani Spendor prilično je daleko od onoga što se nekad smatralo tipičnim ostrvskim zvukom. Najniži opseg vrlo je moćan, mada još uvek poseduje jednu malu dozu uzdržanosti – tek toliko da sačuva kontrolu i tokom reprodukcije najdubljih niskotonskih ponora, za koje je sasvim sposoban. Agilna ritam sekcija, predvođena razigranim perkusijama, na ovim kutijama zvučaće žustro i dinamično, uz slojevitost koja će od baterije bubnjeva napraviti najizražajniji instrument.

Drugi deo testa obavili smo uz daleko pristupačniju, ali provereno sposobnu kombinaciju, koja se sastojala od integrisanog pojačala Exposure 3510 i digitalnog izvora Matrix X-SABRE 3, koji objedinjuje funkcije strimera i DAC-a. Spendori su diskretno, a ujedno sasvim jasno prikazali promenu amplifikacije, jer su tonovi postali samo za nijansu zasićeniji i slađi, što se najviše primećivalo u srednjem delu spektra. Exposureov ležerniji pristup, barem na površini, ogledao se kroz još zavodljiviju muzikalnost, a D9.2 se nisu libili da prikažu razlike između dva pojačala. Očekivano, u pogledu snage Exposure nije mogao da parira Hegelu, što se primećivalo pre svega u najnižem opsegu – basovi se nisu spuštali onoliko nisko, dok je pri samoj donjoj granici dolazilo do utišavanja. Spendori su se ovde pokazali kao timski igrači, jer su uspešno prikrivali granične dinamičke kapacitete slabijeg pojačala – da ih pre toga nismo čuli s Hegelom, bili bismo sasvim zadovoljni kako D9.2 rade s Exposureom. S druge strane, Matrixova digitalna platforma očigledno je kvalitetnija od one u H600, pa je reprodukcija donela još više detalja. Zapravo, pre bi se moglo reći da su oni bili prikazani još jasnije, a opet, bez preteranog isticanja i uz zadržavanje pune fluidnosti. X-SABRE 3 je jednostavno izvlačio veću količinu informacija iz digitalnog zapisa, a Spendori su pokazali sposobnost da i najkompleksnije deonice prikažu na jedan jasan i razumljiv način.

Zaključak

U najboljem maniru high-end zvučnika, Spendor D9.2 naizgled s lakoćom spajaju oprečne osobine pri reprodukciji i pružaju gotovo sve što bi se moglo poželeti od podnostojećih kutija srednje veličine. Pored svih vrlina, oni zadržavaju dobroćudan stav prema ostatku sistema i zvučaće dobro i s uređajima ispod njihovog nivoa, takođe uz ne prevelike zahteve u pogledu prostora. Isto se ne može reći za tonske zapise jer će ovi florstenderi na brutalan način prikazati sve nedostatke loše produkcije, pa vlasnicima preporučujemo da obezbede najbolje moguće snimke, bez obzira na izvore koje koriste. Ukoliko vam se ukaže prilika, ne propustite da poslušate ove zvučnike – to iskustvo će sasvim sigurno obogatiti vaš audiofilski život.