Ballfinger M 063 H5

Anatomija magnetofona u 21. veku

Kako je jedini trakaš danas u serijskoj proizvodnji ispao kao rezultat novih tehnologija i biznis modela.

Kambek analognog izvora zvuka zapravo se dogodio formatima koji nikada nisu ni otišli: gramofonske ploče i kompakt-kasete sve vreme su na tržištu, naravno, u znatno manjem obimu. Njihovo prisustvo, posebno kod vinila, prate neprekinuti razvoj i proizvodnja gramofona i opreme. Stvari s magnetofonima stoje drugačije: otkad su u studijima napušteni u korist digitalnih uređaja, započeo je njihov nepovratni sumrak, koji je dovršen kad su proizvođači prodali i poslednje zalihe rezervnih delova. Magnetofoni su, ipak, nastavili da žive kod vlasnika i ljubitelja, po forumima i veb-sajtovima specijalizovanim za delove i kitove, izlazili su iz studija, radio-stanica, tavana i plakara, a pojavile su se i male firme poput Mara Machinesa, koje su nudile potpuno remontovane i poboljšane magnetofone MCI i drugih proizvođača. Istovremeno, proizvodnja traka prelazi iz ruku poznatih imena poput Ampexa i Maxella kod manje poznatih ili novih firmi, po istim ili često poboljšanim recepturama. Kuće poput Tape Projecta nastavljaju da nude vrhunske trake snimljene realnom brzinom.

Sve ovo, iako u zanemarljivom obimu i obrtu, pružilo je povoda za razmišljanje još dvehiljaditih godina da se magnetofoni vrate na proizvodne trake i ponude kupcima. Međutim, nijedna inicijativa nije potekla od poznatih magnetofonskih firmi: neke od njih danas više nemaju potreban know-how, niti mašineriju (Revox, Technics, Akai) ili su promenile delatnost (Tandberg), druge su se utopile u veće grupacije, gde im je strogo dodeljen uzak portfolio kojim će se baviti (Studer), dok su treće giganti kojima je to komercijalno nezanimljivo (Sony). Neki pokušaji su došli sa strane, kao kad je nemački Lutz Precision najavio novi magnetofon u saradnji s Revoxom i njihovim industrijskim dizajnerom Manfredom Meinzerom. Kako smo i predvideli pre dve godine, taj magnetofon nikada nije ugledao svetlost dana. A onda se desilo nešto neverovatno.

Nova filozofija trakaša

Ballfinger je firma za industrijski dizajn iz Diseldorfa, koja se probila atraktivnim dizajnom stonih lampi i, kasnije, satova. Iako osnovana u vreme kad se razmišljalo o novim magnetofonima, Ballfinger ulazi u projektovanje i proizvodnju audio-uređaja tek 2013, kad je lansirao tangencijalni gramofon PS 12. Iste godine počinje i razvoj magnetofona koji će se s oznakom M 063 pojaviti četiri godine kasnije. Zbog svoje petocifrene cene, pristupačne vrlo malom broju high-end salona, poput onoga s poznate zajedničke fotografije Putina i Medvedeva, o njemu se do danas nije mnogo čulo, osim u hiperboličnim recenzijama na audiofilskim sajtovima, po pravilu s veoma malo iskustva s magnetofonima.

Za to vreme mi, obični smrtnici, zamišljali smo idealan magnetofon koji će u sebi spojiti sva najbolja rešenja, komponente i dizajn poslednjih pola veka istorije trakaša. Nije teško zamisliti taj idealni magnetofon: dugotrajne feritne F&F glave sa Sonyja ili GX glave s Akaija; transport i aktivno zatezanje trake à la Studer B67 / Revox A700; jednosmerni motori s regulisanjem brzine premotavanja i dinamičkim kočenjem i prednje kontrole za kalibraciju s Technicsa; AEG-ov tonski motor i roler s Telefunkena M12, mašine s najnižim podrhtavanjem i zavijanjem ikada izmerenim. Dva kapstana? Zašto da ne? Spisak želja mogao bi da se nastavi, ali i samo ovi elementi koji su potvrđeni u višedecenijskoj upotrebi činili bi osnovu gotovo savršenog magnetofona. Većina pomenutih rešenja nastala je pre 30 i više godina, pa su u Ballfingeru mogli da ih preuzmu ili makar “pozajme” jer verovatno više nisu zaštićena. To bi, drugim rečima, bio omaž magnetofonu kao uređaju. Tonska i upravljačka elektronika tu bi bila najmanji problem zahvaljujući novim procesorima, operacionim pojačivačima i poluprovodnicima.

Međutim, dizajner Ballfingera Roland Šnajder odlučio je da krene sopstvenim, trnovitim putem i isprojektuje magnetofon iz početka, primenjujući tek neka od poznatih rešenja, i to vrlo delimično, ako ne površno. Način razmišljanja koji neguju u ovoj firmi najbolje se vidi na primeru pomenutog gramofona PS 12: naime, on kombinuje šestarsku ručicu od devet inča s tangencijalnim kretanjem, što je protivrečan spoj, jer upravo tangencijalni princip omogućava da ručica bude što kraća i time eliminiše probleme vezane za samu njenu dužinu. Slični paradoksi mogu se sresti i kod M 063.

Modeli

Da ne okolišamo: Ballfinger je neverovatno skup. Najjeftiniji od ukupno četiri modela nije ono što tražimo i, osim toga, ne nudi gotovo ništa: H1 (8.950 evra) ima dve brzine, kaišni prenos na sva tri motora i nema snimanje, VU metre, digitalni brojač, ali ni linijski izlaz (repro glava je direktno priključena na XLR izlaz pozadi). Tek model H3 (13.928 evra) opremljen je kao jedan vrhunski Sony ili Technics, mada mu nedostaju tri brzine, izlaz za slušalice (doplaćuje se preko 400 evra) i varijabilni izlaz. Konačno, model H5 (20.727 eva) ima direktan pogon, tri brzine i izbor ekvalizacije i referentnog nivoa na traci. Dirljiv detalj je da se svi modeli isporučuju u profesionalnom koferu.

Magnetofoni su uvek bili složeniji i skuplji uređaji nego gramofoni, ali pokušajte sad da zamislite povratak vinila, u kome je najjeftiniji novi gramofon komplet Linn Klimax (18.800 funti, kada smo poslednji put proveravali).

Konstrukcija

Šasiju Ballfingera M 063 H5 čini aluminijumska ploča debljine oko 15 milimetara, obrađena na numeričkoj mašini. Dve bočne, gornja i donja aluminijumska rešetka zatvaraju ovaj kompaktan kavez na koji su montirani svi elementi. Aluminijum je takođe primenjen kao materijal za poluge, ležišta i oslonce. Prednji i zadnji panel imaju šarke i delimičnim otvaranjem omogućavaju pristup radi servisiranja, odnosno kalibracije. Iznutra, M 063 deluje solidno prazno, delom zbog velikih dimenzija, a onda i zbog minijaturne elektronike i motora. Dimenzije magnetofona su ovde prvenstveno zadate time da može da primi studijske koturove, odnosno tanjire od 30 centimetara, na koje staje 1.100 metara studijske trake.

Transport

Na nosaču se nalaze tri glave, redom za brisanje, snimanje i reprodukciju, proizvođača AM Belgium po Studerovoj specifikaciji, s dva traga i širinom zapisa od dva milimetra, mada je najavljena i verzija s leptir-glavama i zapisom od 2,75 milimetara. Sklop glava je fiksiran samo na jednom kraju, dok drugi kraj pivotira pomoću step-motora i plastičnog zupčanika kakvi se mogu naći u RC modelima, čime se glave udaljavaju od trake tokom premotavanja i stop funkcije, što pobuđuje sumnju u trajnost i preciznost pozicioniranja i sklopa. Nepomični sklop glava nije bez razloga gotovo jedini princip koji ćete zateći kod trakaša. Traka se, prema tome, sve vreme kreće istom putanjom, bez odmicanja. U tome joj pomažu dva rolera na krajevima sklopa glava, ali ajdleri između glava nemaju rolere, pa se tu javlja frikcija trake pri premotavanju.

Motori su jednosmerni, švajcarske proizvodnje i vrlo tanki, konstrukcije slične gramofonskim DD motorima, ali s PWM upravljanjem i kontrolerima. Osam neodimijumskih magneta na rotoru omogućava jak obrtni momenat, a kompjuterska kontrola nudi izbor tri linearne brzine premotavanja – 5 i 10 m/s, kao i arhivsko premotavanje brzinom od 2,5 m/s i s dvostrukom silom zatezanja trake. Primetno je, međutim, da su kućište i statori pravljeni na 3D štampaču. Tonski motor je sličnog izgleda i principa, s kvarcnom kontrolom. Traka zatim prolazi preko dva rolera sa četiri poliuretanske gumice na kontaktnoj površini s trakom i na njima su optički enkoderi za digitalni brojač. Zatezanje trake mere dve vage, koje su, međutim, samo polovina vage kakva se može naći, na primer, na Studeru A80, jer na tanjiru imaju po jedan roler umesto dva. Ove vage mere zategnutost pijezoelektričnim principom i mogu se naći na Aliexpressu za desetak dolara. S druge strane, komponente u elektronici su vrhunski Vishay i Cornell Dubilier. Uopšte, u čitavom uređaju sreću se ovakve nedoslednosti. Kako god, zatezanje trake funkcioniše vrlo dobro, što se vidi po EDIT funkciji, gde je moguća ne samo shuttle funkcija (nažalost, jog funkcije nema) već i takozvani one-hand editing, kad se jednom rukom traka odmotava i namotava na jednom koturu napred-nazad, dok drugi kotur reaguje istovremeno, a traka ostaje zategnuta celom dužinom transporta. Prilikom uključivanja magnetofona na kome je traka već ušnirana, sistem za zatezanje trake se resetuje, otpusti traku i zatim je ponovo zategne.

Kočenje je izvedeno po starom principu, pomoću frikcionih traka koje naležu na obod tanjira. I ovde nailazimo na step-motor koji odvaja kočnice. Nema sumnje da je ovo tiše rešenje od bučnih solenoida, ali se ponovo postavlja pitanje trajnosti i preciznosti ovog plastičnog sklopa. Iako proizvođač navodi da uređaj ima dinamičko kočenje (“electrical braking”), po kružnom zapinjanju koturova zaključuje se da se kočenje istovremeno oslanja i na mehaniku.

Elektronika

Odvojena napajanja za pogon, tonsku elektroniku i oscilator za brisanje/snimanje predstavljaju dobru osnovu. Integrisana elektronika je izvedena na dvostranoj štampi, s kvalitetnim komponentama koje smo pomenuli. Za interno ožičenje je korišćen Sommer Cable Onyx. Celokupnom elektronikom upravlja programirani Arduino Crumbuino modul. Njegova uloga je, prvo, da kontroliše upravljačku elektroniku – brzinu i status trake i redosled komandi, a zatim i da prebacuje i aktivira određene tonske funkcije i operacije: snimanje, reprodukciju, prebacivanje ekvalizacije i referentnog nivoa.

Tonska elektronika je u potpunosti single-ended, s time što na ulazima i izlazima ima nemačke Funk Studiotechnik aktivne balansirane konvertere. M 063 H5 nudi dva studijska nivoa reprodukcije: 320 i 514 nWb. Iako nove trake mogu da izdrže oba nivoa, u kućnoj upotrebi to znači da će na nižem nivou vaši kućni snimci na 257, odnosno 185 nWb, biti od dva do pet decibela tiši. Nije jasno zašto nije ubačen i treći standard. Doduše, tiše snimke možete nadoknaditi varijabilnim nivoom izlaza, ali ćete za toliko podići i šum elektronike. Kalibracija se izvodi pomoću trimera, što je, imajući u vidu neke studijske pretenzije ovog magnetofona, moglo biti realizovano elektronski, uz dodatnu mogućnost memorisanja više tipova traka. Isto tako, M 063 ne poseduje sopstveni generator signala za kalibraciju. Izbor NAB ili IEC ekvalizacije obavlja se preko releja, a postojanje ove druge na brzini 19 cm/s posebno je pohvalno jer je prirodnija i transparentnija.

Ulazni i izlazni nivoi mogu se prebacivati između kalibrisanih (podešenih putem trimera u uređaju) i varijabilnih, preko potenciometara na prednjoj strani s rasponom podešavanja od ±6 dB na ulazima i -10 do +25 dB na izlazima.

Spoljašnjost i komande

Dizajn Ballfingera je krenuo dobro, zasnovan na ergonomskom rasporedu komandi i korišćenju prefinjenog anodiziranog aluminijuma nalik na Nagru i Studer, u kombinaciji s bočnim drvenim panelima i čeličnim imbus zavrtnjima s polukružnom glavom. Izgleda da se onda skrenulo ka ukusu korisnika, pomenutih na početku teksta, i umetanjem prevelikih obrtnih dugmadi, razmaknutih toliko da se gubi njihovo zajedništvo kao vizuelne celine. Ispod centralno postavljenih komandi za traku nalazi se široko “stop” dugme i “shuttle” komanda, kao i fino podešavanje brzine. S desne strane je dvoredni matrični displej, koji obuhvata brojač trake rezolucije 1/100 sekunde, informaciju o brzini i referentnom nivou. Uz njega su funkcije lokatora i vraćanja na nulu. Ispod su preklopnik za izbor ekvalizacije, potenciometri za reprodukciju, izbor kalibrisanog i varijabilnog nivoa, kao i džek i potenciometar za slušalice. S desne strane, ispod velikih i osvetljenih VU metara, nalaze se LED indikatori za +3 dB pikove, zaštita od snimanja, mutiranje, nezavisni potenciometri za nivo snimanja, kao i zajednički, master potenciometar. Iznad sklopa glava su preklopnici za brzinu reprodukcije i premotavanja. Kako magnetofon ima aktivno zatezanje trake, izbor veličine kotura nije potreban.

Sa zadnje strane uređaja, kojoj je posvećeno ništa manje dizajnerske pažnje, nalaze se balansirani i činč ulazi i izlazi i brojač radnih sati mašine. Celu spoljašnjost krasi vrlo precizna završna obrada metala, drvenih panela i nožica, a jedina zamerka može se uputiti potankom gornjem i zadnjem limu. Čitavo funkcionisanje je vrlo tiho i fluidno: na primer, mašina iz premotavanja postepeno usporava i gotovo uplovi u reprodukciju.

Zvuk

Dolazimo, konačno, i do zvuka, koliko dozvoli prostor namenjen prvenstveno anatomiji ovog uređaja. Ono što smo mogli da čujemo tokom sajamske prezentacije jeste besprekoran zvuk, prvenstveno zahvaljujući stabilnom transportu, regulaciji zatezanja trake i brzine. Odvojena napajanja i ugrađena elektronika daju izuzetno malo šuma, čak i na 9,5 cm/s, što pokazuju i merenja koja su nekoliko decibela bolja od studijskih standarda. S druge strane, snimci pravljeni na samom magnetofonu zvuče prostorno malo “manje” od originala, uz neizbežno blago povlačenje niskog opsega, što je uslovljeno frekventnim odzivom glava. IEC ekvalizacija dolazi do punog izražaja na 38 cm/s, s puno vazduha i krajnje prirodnim visokim opsegom. Snimljene trake od etiketa poput Opus3 i MPS, snimane na realnoj brzini, zvuče znatno bolje i fluidnije.

Biznis model

Dobro došli u 21. vek, u kome roba košta onoliko koliko su potencijalni kupci spremni da je plate, bez obzira na kvalitet ili inherentne osobine. U 21. veku istraživanje i razvoj ne finansira sama firma, već kupci, i to prvi krug kupaca koji će platiti i najskuplju cenu u želji da nešto poseduju prvi ili što pre. Akcionari pak očekuju povratak investicije odmah, iz prvog ciklusa, između ostalog i zato što cena ne garantuje dug životni vek i prodaju proizvoda. Kad se prvi ciklus završi, cena po pravilu pokazuje oštar pad, zbog čega se kupci iz prvog kruga osećaju prevarenima i, pokazuju istraživanja, najčešće ne žele više da imaju posla s tom firmom. Hoće li firma postojati za dvadesetak godina ili kraće, kad vam budu zatrebali servis ili rezervni delovi, ostaje da proverite na sopstvenoj koži.

Zaključak

Istorija magnetofona je ogromna baza dobrih i loših tehničkih rešenja u transportu, snimanju i reprodukciji s trake. Bilo je sasvim očekivano graditi budući magnetofon upravo na tim iskustvima. Umesto toga, dobili smo vizuelno zanimljiv (mada na granici običnog) uređaj, koji u sebi krije i neka laička rešenja, u čiju pouzdanost i preciznost ne možemo biti sigurni. Problem leži u tome što ovde nije u pitanju nekakav open source projekat za samograditelje, već uređaj high-end klase s petocifrenom cenom, koji ne bi trebalo da ostavlja ovakve sumnje, niti da kupcu stiže razdešen, kao što se već dogodilo najmanje jednom. Rečju, mora biti savršen.

Već smo konstatovali da je cena Ballfingera preterana i potpuno neproporcionalna ne samo zbiru tehnologija nego i performansama. Iako izvanrednog zvuka i tih i efikasan u radu, to nije najbolji magnetofon do sada. Pogledajmo alternative: za isti novac možete kupiti potpuno remontovani Studer A80, A820 ili mitski Nagra T-Audio, pored kojih Ballfinger nema šta da traži, iako bi afirmativne recenzije da nas uvere u suprotno. Za trećinu cene možete nabaviti potpuno remontovani Studer A810, za petinu isto tako potpuno sređeni MCI JH110 iz kuhinje Mara Machines – da ne idemo u jeftinije, iz poređenja je sve jasno. Istina je, zvuk je u vrhunskoj klasi, ali Ballfinger nije magnetofon za renesansu analognog zvuka.