Willijeva plejlista klasične muzike 2017.

[Willi Studer]

Benedeto Marčelo, Sonate za čembalo
Roberto Loređan

Brat Alesandra Marčela, Benedeto, venecijanski plemić i kompozitor, bio je ništa manje izvrstan kompozitor. Ove sonate za čembalo prvi put je snimio Roberto Loređan, verovatno najboljji italijanski čembalista.

[Willi Studer]

Frančesko da Milano, Muzika za lautu
Kristofer Vilson, Širli Ramzi

Frančesko Kanova da Milano, nazvan Božanski (Il Divino) zbog svoje muzike, bio je najčuveniji italijanski kompozitor za lautu u Evropi u prvoj polovini XVI veka. Božanstvena muzika za jednu i dve laute.

[den!s]

Hvala na trudu još jednom! Ovo što radiš je samo za duboki

[Willi Studer]

Den!se, hvala tebi i ostalima koji pratite temu.

[Willi Studer]

Palestrina, Misa pape Marcelusa
Hor Vestminsterske opatije, Sajmon Preston

Đovani Pjerluiđi da Palestrina komponovao je ovu misu oko 1565. u spomen papi Marcelusu koji je stolovao samo 22 dana. Jedno od najlepših dela renesansne polifonije i obavezan album u kolekciji. Ova misa sine nomine (čija je muzika komponovana ispočetka a ne preuzeta iz nekog postojećeg dela) se do 1963. godine izvodila na ustoličenju svakog novog pape u Vatikanu.

[Willi Studer]

Pergolezi, Sluškinja gospodarica
Žana-Mari Bima, Peteri Saloma, Musica Poetca Freibourg, Hans Ludvig Herš

Jedan malo drugačiji i veseliji Đovani Batista Pergolezi od onoga koga poznajemo po Stabat Mater: komična opera Sluškinja gospodarica je zabavna i laka za slušanje, pritom i zanimljiva melodijski i harmonijski, po čemu je Pergolezi jedinstven a u čemu ga je prekinula prerana smrt u 26. godini.

[Willi Studer]

Peri, Euridika
Polifonijski hor iz Milana, Milanski solisti, Anđelo Efrikijan

Sada dolazimo do prve opere u istoriji muzike, ako izostavimo Dafne od istog kompozitora iz 1597. koja nije sačuvana. Jakopo peri komponuje Euridiku za venčanje Marije Mediči i francuskog kralja Anrija IV 1600. godine. Mit o orfeju i Euridici je iskorišćen kao mitološka alegorija mladenaca, što je bio vrlo popularan postupak u renesansi. Iako ispunjava sve kriterijume da se nazove operom, ovo je još uvek reprezentativni stil koji je potekao od De Kavalijerija i više je muzičko pozorište.

[Willi Studer]

Porpora, Orlando
Robert Ekspert, Olga Pitarh, Vetsaveja Has, kraljevska operska kompanija iz Kamare, Huan Bautista Otero

Nikola Porpora je bio italijanski barokni kompozitor rodom iz Napulja i učitelj pevanja Karla Broskija nazvanog Farineli. Veći deo života je proveo u Beču i Veneciji. Bio je poznat po operama i oratorijumima a ja sam izdvojio Orlanda koja je po meni njegova najlepša opera, u ovom božanstvenom izvođenju. 

[Willi Studer]

Striđo, Misa za 40 glasova "Ecco sì beato giorno"
I fađolini, Robert Holingvort

Alesandro Striđo Stariji je bio praktično poslednji kompozitor renesanse. Živeo je u Mantovi i Firenci i stvarao na dvorovima Gonzaga i Medičijevih. Misa Ecco sì beato giorno najbolje svedoči zašto renesansna polifonija nije mogla duže da opstane: komponovana je u 40 odvojenih melodijskih linija (stav Agnus Dei za čak 60!) što je neverovatno zvučno bogatstvo i složenost i ona se, jednostavno, urušila u samu sebe, stvarajući mesto za jednostavnije i jasnije oblike ranog baroka čiji će glavni stvaraoci biti Klaudio Monteverdi i kompozitorov sin, Striđo Mlađi. 

Ova misa, s kojom je Striđo proputovao dobar deo Evrope u svojim diplomatskim misijama, pronađena je tek pre desetak godina. Prvi ju je rekonstruisao i izveo Dejvit Moroni 2007. a prvi put je snimljena na ovom Decca izdanju.

[Willi Studer]

Monteverdi, Erotski i duhovni madrigali
The Consort of Musicke, Entoni Ruli

Jedva sam čekao da na red dođe moj omiljeni kompozitor: Klaudio Monteverdi. Slušanje muzike u godišnjim ciklusima čini da se, posle godinu dana, zaista zaželim jednog kompozitora. Ima mnogo razloga zašo volim Monteverdija, što ću vam obrazložiti u narednih nekoliko dana uz njegovu muziku. Verovatno prvi barokni kompozitor, most između renesanse i baroka, majstor harmonije i disonance (!).

Kao prvu preporuku vam predlažem njegove madrigale (vokalnu muziku u kojoj je tekst važniji od melodije) po kojima je i najpoznatiji, i to ovaj izbor erotskih (ljubavnih) i duhovnih madrigala za pet glasova iz različitih knjiga madrigala. 

 

 

[Willi Studer]

Monteverdi, Madrigali na Tasove stihove
Končerto italijano, Rinaldo Alesandrini

Ovo je izbor madrigala iz prve četiri knjige koji su komponovani na sthove Torkvata Tasa. Uglavnom su petoglasni i bez muzičke pratnje. Atmosfera ovih madrigala je arkadijska i renesansna, na tragu muzike s ulica i trgova, ali znatno profinjenije.

[Willi Studer]

Monteverdi, VII knjiga madrigala
Ansambl Končerto, Roberto Đini

 

Sedma knjiga madrigala je po meni najlepša. Monteverdi ju je dovršio u Veneciji 1619. i ona obuhvata višeglasne i jednoglasne madrigale sa i bez instrumentalne pratnje. Hteo bih da vam posebno skrenem pažnju na ova tri madrigala:

Tempro la cetra ("Štimjuem citru")

 

A quest'olmo ("Posveta jednom brestu")

 

I, možda najlepši iz ove knjige, balet "Tirsis i Hlora"

 

[Willi Studer]

Monteverdi, Muzička skerca, Arijadnin lament, Oktavijin lament
Ansambl Arte Musica

Šaljivi madrigali iz istoimene zbirke i dva lamenta - Arijadnin i Oktavijin (ovaj drugi iz opere Krunisanje Popeje). 

[Willi Studer]

Monteverdi, Nimfin lament, Borba Tankreda i Hlorinde, Balet nedostojnica
Ansambl Končerto, Roberto Đini

Šesti disk u ovoj sjajnoj kompilaciji Monteverdija koju je izdao Briliant, sadrži, između ostalog i Balet nedostojica, jedno od Monteverdijevih najlepših dela. 

 

[Willi Studer]

Monteverdi, Misa zahvalnosti presvetoj Bogorodici
Taverner konsort, hor i muzičari, Endrju Perot

Kao tumačenje ove Monteverdijeve mise za osvećenje crkve Santa Maria della Salute u Veneciji, prenosim vam u nastavku kratak tekst o ovom delu i događajima u njegovoj pozadini koji sam objavio pre nekoliko godina.

 

MUZIKA U DOBA KUGE
Stradanje umetnika i zajednice kao inspiracija i podloga muzičkog dela

Savremena publika sklona je da muzičko delo, izdvojeno silom izdavača i ograničenošću formata u okvir muzičkog albuma, posmatra kao zasebnu i vankontekstualnu celinu, jednim delom zbog manjka dublje opšte kulture ili nedostatka obaveštenosti o delu a drugim zbog lenjosti koja uslovljava reifikaciju umetnosti i njeno svođenje na predmet koji se u korpi donosi na kasu i delimično konzumira samom kupovinom i posedovanjem. Radoznalom slušaocu, međutim, već prelistavanje knjižice iz kompakt diska često može pružiti vrlo uzbudljive uvide u okolnosti, neretko dramatične pa i nadčovečanske, koje okružuju nastanak nekog muzičkog dela, potke neophodne da bi se muzika potpuno doživela i razumela. Kao najpoznatiji primeri nameću se Rekvijem u čije je redove Mocart upisivao svoje poslednje note u ovoj areni svemira, ili Šostakovičeva Sedma simfonija pisana u nemogućim životnim uslovima tokom nemačke opsade Lenjingrada 1941. Nasuprot njima stoje umetnici nedoživljenog, poput Pikasa, doduše slikara, koji je Gerniku, horski proglašenu od kritike za najpotresniju sliku XX veka, udobno slikao u papučama na Azurnoj obali. Okrenimo se onim prvim.

Godina je 1629. Kompozitor je još uvek figura u senci i službi sopstvene muzike i svojih patrona. Klaudio Monteverdi, kompozitor po značaju jednak Šekspirovom u književnosti, bez prethodnika i bez naslednika, već je 16 godina u Veneciji na mestu maestro di cappella bazilike sv. Marka. Njegovo lice, ovekovečeno na Strocijevom portretu, odaje sve samo ne lagodan život. Dvadesetogodišnje službovanje na dvogu Gonzaga u Mantovi ostavilo je svoje tragove: premoren i narušenog zdravlja usled napornog rada za dionisijske svečanosti i igre, čekanja u redu sa ostalim slugama za hranu, ogrev i platu koja je uvek kasnila, i gubitka supruge Klaudije Kataneo koja je umrla upravo u lošim uslovima i usled hladnoće, da bi ga na koncu, posle smrti Vinčenca I Gonzage, otpustio njegov naslednik, Frančesko. Pa ipak, ne bejavši sklon patetici, Monteverdi je svoja osećanja i žal za mantovanskom Arkadijom iskreno prelio u melanholičnu VI knjigu madrigala.

U leto 1629. godine, sever Italije je zahvatila epidemija bubonske kuge koju su sa sobom donele francuske i nemačke trupe iz Tridesetogodišnjeg rata. Iste godine, kuga je redom pogodila i Mantovu, grad u koji je Monteverdi došao u svojoj 15. godini iz rodne Kremone, gde se prvi put proslavio i gde je stekao nekoliko velikih prijatelja. Jedan od njih bio je i grof Alesandro Striđo Mlađi, pesnik i diplomata, koji je napisao libreto za Monteverdijevu prvu operu Orfej. Grof Striđo dolazi u Veneciju kao izaslanik dvora u Mantovi da bi zatražio pomoć u borbi protiv zaraze. Izgleda, međutim, da su upravo on i njegovi emisari u Veneciju doneli kugu koja počinje da se širi munjevitom brzinom. Na prve znake zaraze, dužd Nikolo Kontarini odmah uvodi neophodne mere, među kojima je zabrana okupljanja, koncerata i karnevala, i mobiliše sve gradske službe kako bi se što više ograničilo širenje zaraze.

Venecijanci traže pomoć i spas sa nebesa i okreću svoje molitve Majci Božijoj. Naime, iako je zaštitnik Mletačke republike bio sv. Marko, u Veneciji je postojao vrlo snažan kult Bogorodice koji se posebno obeležavao na Uspenje 15. avgusta kao najveća svetkovina u Veneciji. Tog dana, narod se iz čitavog grada slivao u veliku procesiju na trgu sv. Marka koju je predvodio dužd sa crkvenim i državnim velikodostojnicima Serenissime. Odatle, sa mola, regata bi se otisnula ka otvorenom moru gde je dužd svečano bacao prsten u more, što je predstavljalo simbolično venčanje Venecije sa morem, izvorom njene moći i bogatstva, pod zaštitom Bogorodice koja je ovde bila prava Stella Maris, Zvezda vodilja trgovačke mornarice Mletačke republike.

Središte danonoćnih molitvi i bdenja tokom epidemije bila je upravo crkva sv. Marka. U njoj se kao najveća svetinja čuvala čudotvorna vizantijska ikona Bogorodice Nikopeje, doneta kao plen iz pohare Carigrada u IV krstaškom ratu 1204, koja se u beskrajnim litijama pronosila kroz grad kako bi odagnala bolest i zlu kob.

Sredinom 1631. epidemija je počela da jenjava. Bilans je bio stravičan: tokom dve godine, umrlo je blizu 50.000 ljudi ili jedna trećina stanovnika Venecije. Među žrtvama, bili su i grof Striđo koji je umro u leto 1630, sam dužd Kontarini, ali i Monteverdijev mlađi sin Frančesko. Nakon gubitka sina i najbližeg prijatelja, i tek što je jedva izbavio od Inkvizicije drugog sina, Masimilijana, optuženog za bavljenje okultizmom, što ga je skoro koštalo službe, Monteverdi, skrhan ali ipak živ, odlučuje da se zakaluđeri. Srećom po nas, shima ga nije omela da nastavi sa opusom koji će tek dati svoja remek dela, među kojima su i opere Povratak Odiseja u otadžbinu i Krunisanje Popeje. U potpunosti posvećen svojoj muzici i očuvanju svoje porodice, ili onoga što je ostalo od nje, Monteverdi se nije mnogo trudio da ostavi traga o sebi. Ako se izuzme nekoliko pisama, potreti slikani po narudžbini njegovih patrona i crkveni podaci o rođenju i smrti, moglo bi se reći da o Monteverdiju ne znamo gotovo ništa. Od njegovih skoro 40 opera, intermeca i baleta, sačuvano je tek nekoliko.

Venecijanci su smatrali da su njihove molitve uslišene. Na vest o skorom kraju epidemije koja ga, međutim, nije mimoišla, dužd Kontarini odlučuje da sagradi votivnu crkvu posvećenu Bogorodici zdravlja, Santa Maria della Salute. Doduše, crkva će biti dovršena tek 60 godina kasnije.

Ali, već 1631, Monteverdi je komponovao svečanu Misu zahvalnosti Bogorodici za izbavljenje grada od kuge koja je služena u sv. Marku 21. novembra iste godine. Ovo delo relativno velikih vokalnih i instrumentalnih razmera odvija se u ambijentu psalama i starozavetne epike i dualizma, toliko omiljenog u moćnoj Veneciji. U tipičnom baroknom kontrastu dinamike, koji je Monteverdi prvi put primenio u istoriji muzike, smenjuju se himne i intimne kamerne sekvence u svečanoj atmosferi olakšanja i zahvalnosti, koje u više navrata prekida vremenski tačno podešena topovska kanonada ispred bazilike.

Iako po lepoti nije nadvisila njegovo Večernje blažene Bogorodice kojim je doslovno konkurisao za nameštenje u Veneciji, misa iz 1631. godine ostaje potresno svedočanstvo o ličnom i kolektivnom stradanju i posledičnoj nadčovečanskoj snazi izbavljenja.

[Willi Studer]

Monteverdi, Večernje blažene Bogorodice
Monteverdi Hor, Mladi hor Londonskog oratorijuma, Trubači Njenog Veličanstva, Engleski barokni solisti, Dž. E. Gardiner

Večernje blažene Bogorodice (za večernju službu u 5 popodne) je najpoznatijevo Monteverdijevo delo. Toliko je poznato da ga je čuo čak i Goran Bregović i pozajmio jedan deo u sceni krunisanja na početku propalog filma "Kraljica Margo". Ako niste imali vremena da pročitate tekst iznad u kome se pominje Večernje, ukratko: ovom muzikom je Monteverdi konkurisao za kapelmajstora crkve sv. Marka U Veneciji. Grandiozno kao i crkva i cela Venecija, spoj renesanse i baroka. Božanstveno!

Evo video snimka istog izvođenja sa Gardinerom:

 

[Willi Studer]

Monteverdi, Orfej
Kraljevska kapela Katalonije, Le Concert des nations, Đordi Savaj

 

Šest godina posle Perijeve Euridike Monteverdi objavljuje u Mantovi Orfeja sa podnaslovom Favola in musica (pripovest u muzici, muzičko pozorište). Mit o Orfeju je prikazan kao preplitanje antike i renesansne naracije.

Pored besprekornog izvođenja sa Đordijem Savajom i sa Monserat Figeras (umrla 2011), u ovoj fantastičnoj postavci Gilberta Defloa, Saval je obučen kao Monteverdi koji začuje zvuke svoje "Tokate" s početka opere i ulazi kroz publiku na scenu. Bacite pogled na prvih nekoliko minuta:

 

[Willi Studer]

Monteverdi, Moteti
Il seminario musicale, Žerar Lesne

Prelepi, intimni moteti za jedan, dva i tri glasa, sa muzičkom pratnjom. Među njima je najlepši motet Salve regina.

[Willi Studer]

Rosini, Viljem Tel
Milnes, Pavaroti, Freni, Gjaurov, Nacionalni filharmonijski orkestar, Rikardo Šaji

Da malo predahnemo od renesanse i ranog baroka: evo sada Rosinija, genijalnog kompozitora opere koji je do svoje 40. godine komponovao sva remek dela a onda ostatak života proveo u Parizu gde je utapao depresiju u hrani i piću. Četiri sata kvalitetnog bel kanta.

[Willi Studer]

Alesandro Skarlati, Končerti grosi, sonate za violončelo
Mauro Vali, Vizantijska akademija, Otavio Dantone

Skarlati Otac je bio najpoznatiji po operama i kamernoj muzici ali su meni njegovi končerti grosi nešto što ne treba propustiti. Ima u njima dosta operske drame i tenzije, a ima pomešanih rimskih uticaja Karisimija, kao i venecijanskih, Legrencija.

[Willi Studer]

Alesandro Skarlati, Pakao - dramske kantate
Elizabet Šol, Modo antiquo, Federiko Marija Sardeli

Skarlatijeve kantate iz opusa Inferno (Pakao) su vrlo dramatične i pomalo ekscentrične, a to naglašava ništa manje ekscentrično izvođenje Federika Marije Sardelija i njegovog ansambla Modo Antiquo sa fenomenalnom Elizabet Šol.

Obratite pažnju na ovog ludaka stare i barokne muzike, gde god naiđete na njega.

 

[Willi Studer]

Tartini, Veračini, Sonate
The Palladians

Tartinijeva sonata Đavolov triler (po meni nesrećno prevedena kao triler jer il trillo znači podrhtavanje. škripanje, dakle više upućuje na đavolov tremolo na violini) je jedna od najzanimljivijih baroknih sonata za violinu. Postoji u puno različitih izvođenja, od solo violine (Endrju Mance) do savremenih izvođenja sa klavirom u pratnji. Ovo je izvođenje sa baso kontinuom u pratnji i na albumu je i jedna Veračinijeva sonata iz Opusa 1.

[Willi Studer]

Toreli, Končerti grosi Op.8, Koncert za četiri violine
I musici, Marijana Sirbu; Musica Antiqua Köln, Rajnhard Gebel

 

[Willi Studer]

Vivaldi, Marčelo, Plati, Koncerti za duvače
Frans Brigen, orkestar XVIII veka

Od danas, naredne dve nedelje možete da me stavite na ignore pošto ću ređati predloge Antonija Vivaldija. Na ovom albumu je divno izvođenje njegovom koncerta "La notte" sa Fransom Brigenom. Još jedan biser zbog koga treba čuti ovaj album je koncert Alesandra Marčela za obou i baso kontinuo u d molu - slobodno mogu da kažem da je jedan od najlepših venecijanskih koncerata. Uopšte, obratite pažnju na Vivaldijeve i Marčelove koncerte u d molu - oni imaju posebnu lepotu i atmosferu.

Evo kako zvuči taj Marčelov koncert, doduše u drugom izvođenju:

 

[Willi Studer]

Vivaldi, Bajazit, RV 703
Galantna Evropa, Fabio Bjondi

Vivaldijeve opere (a ima ih mnogo, mrtva trka između Hendla i njega) se dele u dve grupe: remek dela i na brzinu sklepane pastiše iz postojećih kompozicija za neku specijalnu priliku ili u čast nekoga ko dolazi, pa se onda čeka po pola sata da se desi neka arija. Bajazit pripada ovim prvim i opisuje nesrećnu sudbinu sultana Bajazita I kada je u bici kod Angore 1402. pao u Tamerlanovo zarobljeništvo. Sve sa dosta ukrasa "alla turca" i dramatike tipične za italijansku rasu u kojoj ništa nije toliko strašno kako se predstavlja.

Odličan ansambl i izvrsni pevači u ovom izvođenju, među kojima je i naša Marijana Mijanović, poznata u svetu renesansne i barokne muzike.