Nomimasen

Upečatljiva zvučna scena je samo jedna od odlika postavke. Čistoća po celom spektru, istrajavanje tona i energičnost dolaze često uporedo.

Prostor nije nimalo nezahvalan. Naprotiv. Ovde se može napraviti zvuk, i to samo takav. Razmere mogu da deluju daleko od poželjnih, ali ne bih žurio sa zaključcima. Dakle, startna pozicija bi bila negde u ravni stolice sa slike. Pomeranje ostalih komada nameštaja može imati krupan uticaj na zvuk. Probao bih sledeće: zvučnici izvučeni tu negde, razmaknuti toliko da svaki bude na 30-40cm od bočnog zida. Potom bih probao da ih mic po mic izvlačim još više prema prozoru. Ne isključujem mogućnost da se najbolji rezultati dobiju kada se prevali polovina sobe. Kvalitetni i provereni stalci se podrazumevaju. Bez genijalnih rešenja komšije koji ima malu radionicu, voli, hobi mu je. Kvalitetna i proverena polica se podrazumeva. Bez genijalnih rešenja komšije koji ima malu radionicu, voli, hobi mu je.

Funkhaus Nalepastraße, Berlin

Auditorio Stelio Molo RSI, Lugano

Svaka čast. Podsetio si me u pravom trenu. Hill iz tog perioda, tih par Blue Note albuma u nizu su potpuni biseri.

Upravo, ogroman utica. Izvlačio sam isti zaključak nebrojeno puta. Kod mene, na sreću, stara cigla iz tridesetih.

Auh. Izvanredno. Svaki korak izveden prvoklasno.

Ne priznaješ vinil?

Dobro reprodukovan CD još uvek može da zvuči maestralno. Iznad mnogo čega danas neposredno dostupnog.

Slušao bez DSP-a, sve vreme. Da je bio uključen, ljubezno bih zamolio da se isključi.

Sprava sa slikica je klasa. I to evidentno ona najviša. Gustina tona, boja, čistoća, tečnost i opšta muzikalnost na prvu loptu. Nema šale. Neke stavke od navedenih su mi se nenametljivo urezale u slušnu memoriju. Pala je transformacija zvuka kakvu sam vrlo teško mogao da zamislim, uzimajući u obzir uslove i celinu, koju poznajem dobro. Pod utiskom sam. Ne događa se često.

Možemo. Ali nije da baš moramo.

Verovatno je na fruli bolja.

U Studiju M je (inače nekada pristojno) stanje drastično pogoršano korišćenjem jezivo teške draperije od poda do plafona, koja zatvara sva tri zida bine. Idiotsko (ne biraju mi se reči) rešenje koje se ni u jednoj svetskoj relevatnoj sali sličnih karakteristika ne može videti. Takođe, čini sviranje na toj sceni krajnje mučnim iskustvom. Velika sala Galerije matice srpske je, uz neke probleme, prilično dobra za kamerno, pomalo amplificirano. Govorim o utisku sa obe strane.

Nije nikako za veliki orkestar, naravno. Za to nije optimalna nijedna sala u zemlji, nažalost.