Nomimasen

Briljantan album.

Navoj u bazi stalaka, šiljak prema podlošci. Matice sa gornje i donje strane navoja. Kod iskošavanja obrati pažnju da navoji sa dovoljno mesa naležu jedan na drugi. Drugim rečima, da ne izvučeš šiljak previše iz podnožja.

Čelik, matica sa obe strane, ne pretezati. Takve bi mogao neko da ti napravi.

Svako rešenje bi na kraju bilo verovatno manje uspelo nego za 5cm viši stalci. Modifikacija koja bi se mogla pokazati najelegantnijom su za 5cm duži šiljci. Predpostavljam da se uvrću u bazu stalka.

Govorimo o za nas jedinom u stvarnosti mogućem načinu recepcije izvedenog muzičkog sadržaja. Zvuk nastaje tek sa našim slušnim sistemom.

Trenutak gde soba postaje kompletan zvučni izvor se poklapa sa onim gde počinjemo da stičnemo utisak koji si pomenuo. To i jeste suština, saradnja sobe i sistema. Rekreacija muzičke izvedbe (zabeležene u jednom prostoru ili zbiru mini-prostora) u prostoru u kom je sistem. Jedini način da dospemo do kompletne informacije je uvažavanje ove relacije i činjenice da muzički događaj recipiramo našim slušnim sistemom, u oba slučaja. Dakle, prostor potreban za nastanak onoga što nazivamo zvukom je neophodan pri rekreaciji onoga što nazivamo zvukom. U situaciji nastajanja zvuka (muzička izvedba) prisutan je čitav niz odstupanja od predpostavljene linearnosti u svakom smislu. U dobro podešenom sistemu (rekreacija muzičke izvedbe) je skup nelinearnosti u suštini uporediv i srodan sa onim odstupanjima prisutnim pri izvođenju.

Razumem kako vidiš stvari. Međutim - svaki muzički instrument je nelinearan. Svako rezonantno telo instrumenta unutar sebe obiluje modovima. Kao i naša glava. Kutija. Na posletku, ljudski slušni sistem je oho-ho daleko od linearnosti.

Važi, onda imamo presek stanja, pa idemo dalje.

@misko1989 Pošalji fotke svog prostora i daj da prionemo na posao. Learning by doing, što bi rekli neki.

Apsolutno svaki zvučnik traži pažnju. I veliki i mali zvučnici dobijaju radom na njihovom razmeštaju. Nema izuzetaka.

Dobar deo toga je dostižan i uz razumljive kompromise koji se nameću u životnom prostoru. Držanje zvučnika pripijenih uza zid ili uz neku komodu je u redu. Za mini-liniju. Ako idemo na to da ulažemo teško stečeni novac u hi-fi komponente, sa željom da zvuk u našem stanu bude iznad opšteg proseka, ne vidim razlog da to ne potegne i preispitivanje kriterijuma šta se u domaćinstvima može ili ne može. Ako se malo šta može, zadovoljiće i nešto daleko manje pretenciozno od komponenata koje dobar deo članstva poseduje. Čak i (načelno) najniža hi-fi klasa jeste pretencioznija od kompjuterskih zvučnika na stolu. A uglavnom se može (ipak) malo više, uz dogovor, zar ne?

Modovi sobe mogu da rade za zvuk i apsurdno je videti ih kao prepreku. Potpuno kontrolisanje modova je konstrukcijski izrazito zahtevno. U kućnim uslovima nemoguće. Ono što je moguće je saradnja sobe i sistema. Između ostalog i mirenje sa tim da zvučno dobra rešenja mogu da budu vrlo daleko od onih koja nam se na oko čine zdravorazumski prihvatljivim. Odgovor na pitanje uho ili merni mikrofon - čovek raspolaže ušima za slušanje.

Nije neophodan mikrofon. Može da bude izvesna baza (been there), ali nije dovoljan za rezultate o kojima pričam. Sve je savršeno izvodljivo i bez njega. Ono sa pijenjem vode apsolutno ne stoji. Važi i za bas. Ljudsko uho je neophodna komponenta u procesu zvanom opažanje zvuka.

Idealne slučajeve u kućnim uslovima možemo promptno da zaboravimo. Karakteristike prostorije u kojoj je Tozin sistem deluju iznadprosečno dobro. Ne verujem da je birao stan sa zvukom na pameti, naprosto se desilo. Soba nije natrpana. Zidovi nisu sasvim paralelni. Postoji volja, sa izvesnom dozom odricanja, da se sistemu priđe sa svom negom. Posledica je zvuk koji ima neke primerne karakteristike. Radeći na pozicioniranju zvučnika od baš ranog doba, sve do danas, nisam primetio suštinske razlike u tome kako se planarni ili dinamički (kompresioni, refleks) odazivaju na promene položaja. Postoje odstupanja, ali nisu u sferi izraženijih. Da budemo jasni - pozicija na kojoj su zvučnici juče najpre bili je plod ranije sesije. Pre no što se ušlo u dalje pomeranje nalazili su se u zoni koju bih nazvao crvenom. Vrlo blizu krajnjeg optimuma, ali nekada dovoljno daleko da krajnji rezultat može prilično da nadmaši rezultat na manje povoljnom mestu u kritičnoj (u povoljnom smislu) zoni. Nema mudrosti. U prvoj sesiji se grubljim potezima pronađe okvirna zona gde stvari čujno počinju da dolaze na mesto. U drugoj se koraci usitnjavaju, do centimetarskih. Uz iskustvo (poznavanje i prepoznavanje onoga što se u datim uslovima traži) se broj koraka u prvoj sesiji može svoditi na pet ili šest. U drugoj (finije podešavanje) na dvadesetak. To je neki prosek. Nekada je poželjno ne preterati, pa zastati kada se čoveku učini da više ne razaznaje šta se dešava. Nastaviti sutra. Pomak koji se postiže je evidentan u svakom zamislivom segmentu muzičke reprodukcije. Dinamika, agilnost, boja, čistoća u celom spektru, energija i nestajanje zvučnika u prostoru.

Ko je večeras u Novom Sadu za dobru garažnu rokčinu, sa ambijentalnijim i filmskim pasažima, u prijatnom ambijentu sa dobrim zvukom - https://www.facebook.com/events/815716078765986/ Kamper. https://www.youtube.com/watch?v=3liStIENyd0