Koko Bil

Videh ga danas u EMI Vienna, nesto puno kosta i mislim da ima dve ploce. Ne znam za kvalitet. Uzeo sam novog Mike Oldfielda, mada me uzasno nerviraju sto svaki novi album izdaju kao dupli. Nek naplate koliko su smislili, ali da se bar ne mrcvarim okrecuci stranu posle dve pesme.

Ma ne optužujem ga, Äim je naÅ¡ao (centralno) mesto u sistemu Marantza sluÅ¡am već dugo, a ovo je drugaÄije, samim tim i zanimljivije. DoÅ¡lo je do promene u celoj zvuÄnoj slici koja je sad veća i bogatija detaljima, iako nema one Marantz 'težine' (mada ovaj risiver ima viÅ¡e snage). Kad stignem da stavim viljuÅ¡ke, probaću i Kimber zvuÄniÄke kablove, trebalo bi da rade bolje od Olbaha. Nezgoda je sa ovim risiverom Å¡to nema 'normalne' zvuÄniÄke konektore, već nekakve Å¡rafove, pa je deblju a posebno malo kruću žicu kakva je ova Kimberova nemoguće povezati bez viljuÅ¡Äica.

Ma slažem se, ko Å¡to rekoh, generalno, samo sam hteo da ukažem na to da nažalost nema pravila i da je sve u principu lutrija. Dok ne kupiÅ¡ i ne zavrtiÅ¡ na svom gramofonu, ne možeÅ¡ znati kakva je ploÄa. Imao sam par italijanskih izdanja koja su imala tako plitak otisak da se Äula samo osnovna melodija...

E, pa posle viÅ¡e od godinu dana neÅ¡to se već moralo menjati... Tannoyi D300 odavno su prebaÄeni u Sistem C koji od juÄe 'gura' Tandberg risiver 2075. Lepo se slažu NIje niÅ¡ta falilo ni Marantzu, no ovo je drugaÄije i uopÅ¡te ne izgleda loÅ¡e: (koliko se to već da videti na mojim amaterskim fotografijama). Naravno, kako Tandberg ima vrlo specifiÄne konektore zvuÄniÄki kablovi su promenjeni, pa su umesto Kimbera sad tu najobiÄnije Olbahove žiÄice sa viljuÅ¡Äicama, a na interkonekte su morali da doÄ‘u ultraplate umesto wbt ÄinÄeva. Promena pojaÄala, normalno, menja karakter celog sistema, pa mi se Äini da se gramofon viÅ¡e ne uklapa. Vrlo je moguće da i na tom mestu uskoro doÄ‘e do promene...

Tannoy sam oduvek voleo, a Å¡to sam stariji i Å¡to sam viÅ¡e modela Äuo sve viÅ¡e me fascinira ta njihova doslednost. Svaki, ali svaki njihov zvuÄnik ima taj karakteristiÄni, pa u nedostatku boljeg termina reći ću 'slatkast' zvuk, bilo da se radi o najjeftinijem Mercury V1 ili nekom Prestige modelu. Za viÅ¡e novca proporcionalno se dobija viÅ¡e detalja, prostora, dubine, snage, itd. ali i kupovinom najjeftinijeg dobijate Tannoy zvuk, ni manje ni viÅ¡e. Sa recenzijom se u potpunosti slažem, kako sa plusevima - koherentnost u celom opsegu je i inaÄe njihov najjaÄi adut - tako i sa minusima: konkurencija možda dublje reži, viÅ¡e trese i jaÄe udara, pa na prvu loptu Tannoy zbilja može zvuÄati bledunjavo, ili kako kažete 'nedovoljno uzbudljivo'. Ali ja joÅ¡ nisam Äuo zvuÄnik Äiji bih zvuk sve viÅ¡e voleo Å¡to ga duže sluÅ¡am. I posle kojeg svakom drugom imam da zamerim ovo ili ono. A Å¡to je najveselije, Tannoy generalno nije posebno zahtevan ni prema amplifikaciji. Naravno, bolje pojaÄalo - bolji zvuk, ali sluÅ¡ao sam Tannoye, Mercury M2 na Technics receiveru, pa i Mercury F1 na jeftinom Sony stereo receiveru (nema jeftinije a da se zove hi-fi) i opet je to bilo to. Da li bih (kad bi se neko naÅ¡alio pa mi ponudio) zamenio svoj matori Definition D100 za Revolution DC6 glava za glavu (dc6 je novija verzija ovog zvuÄnika iako se zove revolution, novi definition dc8 je neÅ¡to sasvim drugo)? Mislim da ne bih, iako predmnijevam da bi se nakon sluÅ¡anja u mom sistemu verovatno ispostavilo da je DC6 ipak kvalitetniji u odnosu na staru Å¡kolu. Ne bih zato Å¡to bih neminovno morao da modernizujem sistem, tražim novije pojaÄalo za noviji zvuÄnik, opet eksperimentiÅ¡em sa kablovima, i tome sliÄno... Ali ljudi koji kupuju novo teÅ¡ko će za te pare naći bolje od 'pristupaÄnog definitiona'. Jedini problem je u tome Å¡to će ih to unakaziti za ceo život - nikad viÅ¡e neće hteti da se od ovog zvuÄnika odvoje. Osim možda da kupe joÅ¡ Tannoya...

Stigao 6-pack iz Francuske flaÅ¡ice od 0,25, simpatiÄne. Pivo pitko, uglavnom se oseća slad. Sadržaj alkohola 5,8 Od piva koje se kod nas prodaju troÅ¡im skoro iskljuÄivo Stella Artois. Å to se mene tiÄe, nijedno mu nije ni blizu po aromi i punoći ukusa.

Generalno recimo da, meÄ‘utim posedujem par svetlih primera za koje baÅ¡ ne bih rekao da potvrÄ‘uju pravilo: Bob Marley - Live; italijansko izdanje je mnogo bolje od nemaÄkog (pri tom ima i poster, nemaÄko nema ). Bruce Springsteen - Darkness on the Edge of Town; verovali ili ne ovo je ploÄa sa najvećom dinamikom od svih koje posedujem (a posedujem svaÅ¡ta). Miles Davis - Bitches Brew; neuporedivo bolji zvuk od nove ploÄe (nisam, doduÅ¡e, poredio sa nekim starijim originalnim izdanjem jer ga nemam). EDIT: Zaboravih Pink Floyd - The Wall; nikakve razlike u odnosu na englesko izdanje. EDIT 2: Bob Marley - Burnin'; italijansko izdanje je razvalilo novu ploÄu, a kao i sa Milesom, nisam imao neko drugo starije izdanje za usporedbu. Uglavnom, vrlo sam zadovoljan. Å to se ovog spiska tiÄe, imao sam prilike da poredim samo licencna izdanja Man Who Sold The World, Koln Concert i Autobahn sa stranim izdanjima (većinu drugih imam u samo jednoj varijanti) i svakom bih toplo preporuÄio neko strano izdanje (makar i grÄko ). U tome se naroÄito istiÄe Autobahn, koji jeste interesantan kao kolekcionarski primerak, ali je zvuÄno katastrofalan. Pored pgp izdanja, na vinilu imam originalno nemaÄko, englesko, te najnovije klingklang remasterovano izdanje. pgp nije za poreÄ‘enje.

Nek se nađe i ova verzija...

Hvala ljudi! Mislio sam o ovom textu joÅ¡ dok sam bio oduÅ¡evljen albumom Wrecking Ball, ali i High Hopes je sasvim dobar. Po redu vožnje trebalo bi da objavi jedan akustiÄni album. BaÅ¡ me zanima hoće li.

Pa dobro, jednom je i ova priÄa morala doći na red. Text o Wrecking Ball sam uspeÅ¡no odlagao skoro dve godine, pa je povod za priÄu o Springsteenu postao High Hopes. Možda ćete pitati – zaÅ¡to sam odlagao? Pa zato Å¡to je o Springsteenu ustvari straÅ¡no teÅ¡ko pisati/priÄati i pri tom biti objektivan. Nije ga teÅ¡ko kritikovati. JoÅ¡ je lakÅ¡e kovati kovati ga u zvezde. U textu The River sam dao par teza i za jednu i za drugu stranu, ali sam se uglavnom ograniÄio na priÄu o omiljenom albumu. U ovom ću probati da to sve malo proÅ¡irim, pa da vidimo kuda će nas to sve odvesti… Moj prvi susret sa Bruce Springsteenom nije bio najsrećniji. PloÄi me je privukao omot koji se razlikovao od svih ostalih u dućanu, suÅ¡ta suprotnost veselim i Å¡arenim omotima neoromantiÄara iz tog doba. Na omotu je dominirala siva boja, depresivna crno-bela fotka nekakve oblaÄne nedoÄ‘ije napravljena kroz staklo automobila na Äijoj se haubi nakupilo snega. PloÄa se zvala jednostavno Nebraska. I na njoj nije bilo drugog imena osim Springsteenovog, koji je bio i autor i izvoÄ‘aÄ i producent. Sve mi je to iz nekog razloga bilo tré cool, pa sam ploÄu pazario i znatiželjno je zavrteo. Muzika je, meÄ‘utim, depresijom i beznaÄ‘em daleko nadmaÅ¡ivala Äak i omot u koji je bila upakovana. Dobro, tako neÅ¡to sam i oÄekivao, ali mnogo gore od toga je bilo to Å¡to je, ako ne pratite textove i to pomno, bila jezivo dosadna. Jednostavno niste mogli da kažete koja pesma svira, sve su bile iste. U tom jednoliÄju izdvajala se 'poletna' Atlantic City, brutalna stvar, ali nisam umeo da procenim da li je stvarno brutalna, brutalna u odnosu na ostatak ploÄe, ili se ja to teÅ¡im da kupovina nije bila baÅ¡ potpuni promaÅ¡aj. Kako bilo, odložio sam je meÄ‘u ploÄe dobro oÄuvanih omota kupljenih u prodavnici i izvukao pouku da viÅ¡e nikada ne kupim neÅ¡to Å¡to ne znam Å¡ta je. Bar ne po punoj ceni, u dućanu. I naravno, da me Bruce Springsteen ne zanima. MeÄ‘utim, umesto da se zavrÅ¡i, priÄa je tek poÄinjala. Ovu sam ploÄu Äesto zaticao na gramofonu. Na moje silno ÄuÄ‘enje vrteo ju je moj mlaÄ‘i brat Äiji interes za muziku do tada nije dobacivao dalje od sluÅ¡anja onog Å¡to ja pustim i mog mrsomuÄ‘enja o muzici. U normalnim okolnostima bi me straÅ¡no iznerviralo Å¡to ploÄu posle sluÅ¡anja nije vratio u omot i na mesto, ali poÅ¡to se radilo o ploÄi do koje mi nije bilo stalo, viÅ¡e me je zanimalo zaÅ¡to je uopÅ¡te sluÅ¡a? Zato Å¡to je odliÄna, bio je odgovor. Å ta ima odliÄno u toj gnjavaži?, pitao sam ja dalje, ali umesto argumentovane, civilizovane, akademske rasprave dobijao sam samo kratak odgovor – suviÅ¡e si ti glup da bi razumeo ovakvu muziku… Ok, kad takav odgovor dobijem na pitanje Å¡ta nalazi u NiÄeu, Kantu i Kastanedi koje je u to doba gutao, a u kojima ja nisam mogao da naÄ‘em niÅ¡ta osim lupetanja, nisam se nalazio posebno uvreÄ‘en. Mislim, pljujem ja na kritiku Äistog uma, nek sam stvarno i glup 'an sich', ali ovo je ipak samo rokenrol – Å¡ta tu može biti noumenalno (leži iza oblika vremena, prostora i uzroÄnosti koje nameće um i zato je nesaznatljivo)? Pa sam sluÅ¡ao tu nesretnu Nebrasku viÅ¡e nego Å¡to je zdravo za proseÄnog Podbarca, ali bez rezultata. Iz bedaka me je izvadio lik kojeg sam sa najlona znao kao 'Profu' jer je bio profesor književnosti (ne u mojoj Å¡koli nažalost) a koji je takoÄ‘e valjao ploÄe. On mi je otkrio da je Nebraska ustvari vrlo nekarakteristiÄna Springsteenova ploÄa, a da bi mi The River koja je takoÄ‘e bila objavljena kod nas mnogo viÅ¡e pasovala. I bio je u pravu, o ovoj ploÄi postoji i zaseban text. Uglavnom, kad je krenula Born in the USA euforija, ja sam već bio stari Springsteenov fan… Bruce Springsteen roÄ‘en je 23. septembra 1949. godine u Freeholdu, država New Jersey, na 'puÅ¡komet' od New Yorka, i to u radniÄkoj porodici (kako se to nekad s ponosom isticalo). ZaÅ¡to je ovo uopÅ¡te bitno? Pa, u Springsteenovom sluÄaju bitni su i vreme i mesto roÄ‘enja, ali i poreklo, jer je sve to skupa ne uticalo, već oblikovalo njegovu muziku i to kroz Äitavu dugu karijeru. Sa sedam godina gledao je prvi Elvisov tv Å¡ou i odluÄio da će i on kad poraste biti 'momak s gitarom'. Tokom odrastanja bio je dovoljno blizu velikog grada da bude u toku svih deÅ¡avanja i trendova, a opet dovoljno daleko da velegrad ne usisa kulturni identitet malog ameriÄkog gradića. NajjaÄi peÄat njegovim pesmama davalo je i daje njegovo poreklo. On peva o obiÄnom, malom Äoveku koji u njegovim pesmama postaje heroj (doduÅ¡e, najÄešće tragiÄni) na bar pet minuta. KonaÄno, nedaleko od Freeholda nalazi se i Asbury Park, letovaliÅ¡te na istoÄnoj obali gde je, kao i u svakom letovaliÅ¡tu, bilo dosta bendova i dosta prostora gde se moglo svirati. I gde je Bruce osim Å¡to je brusio zanat mogao da meÄ‘u Å¡lagere koji se obiÄno na takvim mestima sviraju, mogao da tu i tamo ubaci i po koju svoju stvar. Ono Å¡to ga je joÅ¡ u to doba, kasnih Å¡ezdesetih, izdvajalo iz gomile dugokosih momaka sa gitarom poput njega, bila je njegova maksimalna posvećenost muzici. Za njega nije dolazilo u obzir da se makar i privremeno okrene nekom drugom poslu, uprkos tome Å¡to nijedan od bendova u kojima je svirao nije uspeo da doÄ‘e do ugovora za snimanje. Kada je konaÄno doÅ¡ao do toga, u tome je uspeo sam. Njegov tadaÅ¡nji menadžer, Mike Appel, uspeo je da mu sredi audiciju kod John Hammonda, Äoveka koji je, izmeÄ‘u ostalih, 'otkrio' Billie Holiday, Arethu Franklin, Boba Dylana… Otkrio je i Springsteena. Bruce je postao njegov pulen i potpisan je ugovor za CBS. A onda je na zaprepašćenje svih, i Appela i ljudi iz CBS-a, a posebno Hammonda, Bruce poÄeo da okuplja ekipu iz Bruce Springsteen Banda i pravi ploÄu sasvim drugaÄiju od one koju su svi oÄekivali. Problem je bio u tome Å¡to se on pred svima njima pojavljivao sam, sa akustiÄnom gitarom, i generalna zamisao je bila da se isfura kao 'novi Dylan'. MeÄ‘utim, umesto singer/songwriter folk ploÄe, Springsteen je sa ekipom isporuÄio Greetings from Asbury Park, N.J., album koji možete etiketirati kako vam drago ali koji blage veze nema sa akustiÄnim folkom. Niko se u CBS-u nije glasno bunio, Hammondov autoritet bio je neupitan, meÄ‘utim predstava koja je medijima pa i publici servirana o Springsteenu i njegovom bendu bila je toliko pogreÅ¡na, da im je svaki publicitet nanosio viÅ¡e Å¡tete nego koristi. Zbog toga se ukupan tiraž ove ploÄe zaustavio na 25.000 prodatih primeraka Å¡to je za kuću kakva je CBS i tržiÅ¡te kakvo je Amerika manje od bednog. Greetings from Asbury Park, N.J. je jedna, pa hajde nazovimo je, Å¡armantna ploÄa. Danas je najzanimljivija po tome Å¡to možete Äuti korene onoga Å¡to će se kasnije definisati kao heartland rock, a Springsteena promovisati u ikonu rok muzike. Danas je lako reći i zaÅ¡to se nije prodavala te 1973. godine. Mislim, osim Å¡to nije imala hita i Å¡to je bila amaterski producirana i aranžirana. Nije se prodavala jer je bila toliko originalna da je bila van svakog trenda. Da ima potencijala pokazao je Manfred Mann i njegov Earth Band u Äijim rukama su se i Blinded by the Light i Spirit in the Night vinuli visoko na top liste. Ali to će se desiti tek kasnije. Tada kad je izdata, ovom ploÄom je uglavnom bila zadovoljna kritika, Å¡to je u tom trenutku bilo nedovoljno za proboj na top liste, pa je ova razglednica iz Asburyja neslavno propala. Srećom, u svakom zlu ima i neÅ¡to dobro, pa je ovaj neuspeh omogućio Springsteenu da drugu ploÄu pravi slobodnije – niko mu viÅ¡e nije visio nad glavom, niti se od njega viÅ¡e bogznaÅ¡ta oÄekivalo. Album The Wild, the Innocent & the E Street Shuffle, izaÅ¡ao je u novembru iste godine i ako opet zanemarimo to Å¡to nije imao hit, Å¡to je bio traljavo produciran i aranžiran, predstavljao je napredak u svakom pogledu. Dobro, hajde da ovde zastanem za trenutak pre nego Å¡to pomislite da vas zavitlavam. Mislim, vi koji ove ploÄe niste Äuli, s pravom možete pitati - Å¡ta je onda na ovim ploÄama tako dobro? Pa dobra je svirka. Momci sviraju poletno, pesme su zanimljive, iskrene, melodiÄne, i ako i nisu hitovi. Stilovi i žanrovi se sudaraju, meÅ¡aju, prepliću. Ako bi ste sluÅ¡ali samo Brucea na akustiÄnoj gitari, to bi zbilja bio nekakav folk-rok, ali ovde ima i ritma i bluza i soula i regea, ali tako sviranog da ni u Å¡ta ne možete upreti prstom. To je neÅ¡to sasvim samosvojno i vrlo, vrlo sluÅ¡ljivo. Te, 1973. godine Rolling Stone je album ocenio kao jedan od najboljih te godine, dok danas na All Music Guide možete proÄitati da je The Wild, the Innocent & the E Street Shuffle jedan od najvećih albuma u istoriji rokenrola. No, kako se prvi album nije prodao ni toliko da pokrije troÅ¡kove reklame, u CBS-u su odluÄili da se za drugi ne istroÅ¡e ni toliko. Ako pri tom uzmete u obzir da ploÄa nema oÄiglednog hita, da je bila sastavljena od podugaÄkih pesama od kojih najkraća traje neÅ¡to malo ispod 5 minuta i time bila u najmanju ruku nezgodna za promovisanje na radiju, lako ćete se dosetiti da je Springsteenu preostalo da samo svirkom promoviÅ¡e svoje ploÄe. Å to u principu jeste najzdraviji naÄin za promociju, ali nedovoljan na tržiÅ¡tu kakvo je Amerika. I ko zna kako bi se i da li bi se uopÅ¡te Springsteenova karijera dalje razvijala da jednom koncertu nije prisustvovao Jon Landau, jedan od najuticajnnijih rok kritiÄara tog vremena. OduÅ¡evljen svirkom, objavio je jedan od najpoznatijih tekstova rok novinarstva koji ide otprilike ovako nekako: "Video sam svoju rokenrol proÅ¡lost kako juri pred mojim oÄima. I video sam budućnost rokenrola: njeno ime je Bruce Springsteen. U noći kada mi je trebalo da se osetim mlad, uÄinio je da se osećam kao da muziku sluÅ¡am prvi put." Video sam budućnost rokenrola… je bio ne slogan, već penal koji CBS nije propustio. Tekst je objavljen u svim važnijim rok novinama i kao rezultat, prodaja oba albuma se pokrenula sa mrtve taÄke. JoÅ¡ važnije od toga, Landau i Springsteen su postali prijatelji i prirodni saradnici, jer je Landauov analitiÄki, a moglo bi se reći i proraÄunati pristup celoj stvari imao preko potreban uticaj na Springsteenov nekontrolisani kreativni naboj. Najpre, snimljena je pesma koja je, iako nije izdata kao zvaniÄan singl već je važnijim radio stanicama poslata na traci, odigrala ulogu hita – Born to Run. Za snimanje albuma izdvojen je zamaÅ¡an budžet i zakupljen mnogo kvalitetniji studio od onog u kojem je do tada snimano, Record Plant u New Yorku, doveden inženjer (Jimmy Iovine) koji je bio kadar da energiju živog nastupa prenese na snimak i dobije pun zvuk koji je na prethodnim ploÄama nedostajao. KonaÄno, izvrÅ¡eno je i par promena u samom bendu, pa su E-Street Band pored Springsteena od ove ploÄe Äinili Roy Bittan i Danny Federici na klavijaturama, Clarence Clemons, saksofon, Max Weinberg, bubnjevi, Garry Tallent, bas, te Steven Van Zandt kao druga gitara i neformalni Å¡ef orkestra. Album Born to Run objavljen je u avgustu 1975. godine i vinuo se do trećeg mesta Bilbordove top liste, dok je na Rolling Stone top listi 500 najboljih albuma svih vremena iz 2003. zauzeo neverovatno 18. mesto. Do tada se prodao u 6 miliona primeraka. Nimalo Äudno. Krasi ga ikoniÄni omot na kojem Springsteen pozira oslonjen na 'Big Man' Clemonsa promoviÅ¡ući Fender Telecaster. Od laganog uvoda u ploÄu i pesmu Thunder Road na usnoj harmonici koji se diže do zida zvuka u finalu pa do 9 i po minuta veliÄanstvenog epa Jungleland, Born to Run je Äetrdeset minuta preproduciranog, glamuroznog, pompeznog, i smiÅ¡ljeno prenaduvanog ameriÄkog roka. Da se Cecil B. DeMille bavio rok muzikom, verovatno bi izdavao ovakve ploÄe. Ovim ni sluÄajno ne želim da kažem da ovaj album nije tako dobar ili da su prethodni bili bolji. Samo pokuÅ¡avam da istaknem koliko je pakovanje važno. Uzmite ovaj i The Wild, the Innocent & the E Street Shuffle albume i posluÅ¡ajte ih, back to back. JoÅ¡ bolje ako nemate ploÄe, danas su oba digitalno remasterovana, pa vas neće ometati produkcija, i sami donesite zakljuÄke. A da je u Americi sve veliko, te da i kad kiÅ¡a pada ona pljuÅ¡ti, svedoÄi i medijska kampanja koja je kulminirala 27. oktobra 1975. kada su dva najpoznatija i najtiražnija ameriÄka nedeljnika, Time i Newsweek, simultano objavili Springsteenovu fotku na naslovnoj strani, Å¡to se pre toga nije desilo ni u predsedniÄkim kampanjama. Da sve bude joÅ¡ veselije, iz naslova možete videti da je Time promovisao 'novu rok senzaciju', dok je Newsweek izražavao sumnju da iza svega stoji propagandna maÅ¡inerija CBS-a. Naravno da su se ovim novinarskim skandalom sladili i oni koji sa rok muzikom blage veze nemaju, a Springsteen je za samo godinu dana preÅ¡ao put od totalnog anonimusa do najveće muziÄke atrakcije u Sjedinjenim Državama. Zato je prinudna pauza koja je usledila Springsteenu možda i dobro doÅ¡la da potpuno ne odlepi. Naime, njegov dotadaÅ¡nji menadžer Mike Appel uopÅ¡te nije bio zadovoljan razvojem situacije u kojoj prirodno nije bilo mesta za njega, pa je pokuÅ¡ao da se ratosilja Landaua, na Å¡ta Springsteen nikako nije pristajao, i cela stvar je zavrÅ¡ila na sudu. Za poravnanje je bilo potrebno neÅ¡to viÅ¡e od godinu dana, pa je novi album objavljen u junu 1978. godine, gotovo tri godine posle prethodnog. Ali vredelo ga je Äekati. Darkness on the Edge of Town je, rekao bih, prvi pravi Springsteenov album. Produkcija je konaÄno kliknula sa muzikom, zvuk je bio pun, Ävrst, svaki tekst je priÄao priÄu i Å¡to je najvažnije, to je bila kolekcija najboljih pesama do tada. Badlands, The Promised Land, Prove It All Night, te naslovna pesma i danas su neke od najboljih u Springsteenovoj prebogatoj diskografiji. Mada ni na ovoj ploÄi nema pravog hita, Darkness on the Edge of Town zadržao se na top listi albuma 97 uzastopnih nedelja. O naredna dva albuma nemam puno toga da priÄam. The River iz 1980. godine ima zaseban text, a u par reÄi može se opisati kao razrada prethodnog, pri Äemu po mom miÅ¡ljenju u gotovo svakom pogledu predstavlja korak napred. Oni koji preferiraju prethodni album reći će vam da je River otupljeni i razvuÄeni Darkness. Oni drugi, u koje spadam i ja, da je River raskoÅ¡na razrada Darknessa. Pa dobro - one man's coffee is another man's tea, one man's whiskey… itd. Album The River doneo je Springsteenu najveći hit posle Born to Run – Hungry Heart, ali i veliÄanstvenu naslovnu pesmu koja kao da najavljuje sledeći album, Nebraska, objavljen u septembru 1982. Nebraska je album na koji se, rekoh, nikad nisam primio. Pesme za Nebrasku Springsteen je snimao na Äetvorokanalnom Teacovom kasetaÅ¡u, jer je želeo da uÅ¡tedi vreme u studiju. Kako je sam priÄao, pri ulasku u studiju obiÄno ima jednu ili dve pesme i skice za ostalo, pa je ovog puta hteo da ima gotove stvari koje bi bend uvežbao, snimio, i to bi bilo to. MeÄ‘utim, prevladalo je miÅ¡ljenje da sirova snaga pesama najbolje dolazi do izražaja upravo na demo snimcima koje je napravio sam Springsteen, pa je bez ikakvog Å¡minkanja ili dosnimavanja na ploÄu preneto ono Å¡to je snimio sam, kao skicu za album. MeÄ‘u fanovima, ali i ljudima iz posla već decenijama kruži priÄa o Electric Nebraski, snimcima na kojima Nebrasku svira ceo bend, ali za tako neÅ¡to nema zvaniÄne potvrde. Ipak, znajući kako funkcioniÅ¡e muziÄka industrija, ne bih se iznenadio da jednog dana Äujem i taj album. Albumom kakav je bio Nebraska Springsteen je pokazao da je dovoljno velik da može da radi Å¡ta hoće. U Americi. MeÄ‘utim, sledećim albumom, Born in the USA, postao je i svetska zvezda i rok ikona i simbol jedne ere, pa iako to možda i nije hteo, i jedan od simbola Reganove Amerike. Album Born in the USA objavljen je u junu 1984. godine. Prodat je u 15 miliona primeraka u Sjedinjenim Državama i 30 miliona Å¡irom sveta. Sa njega je skinuto Äak 7 singlova, Äime je poravnat sa Michael Jacksonovim Thrillerom. Bez dileme, Born in the USA je Springsteenov najkomercijalniji album. Da li je i najbolji? Pa, verovatno objektivno jeste. Takvih 12 pesama nećete naći ni na kompilacijama većine drugih izvoÄ‘aÄa. Tada kad je izaÅ¡ao, i meni je bio ne najbolji, već ubedljivo najbolji od svih koje sam imao prilike da Äujem (prva dva sam nabavio dosta kasnije, ali mu nisu konkurencija). Kasnije sam ustanovio da The River, pa Äak i Darkness nekako bolje stare. Za to je, mislim, najkrivlja produkcija, koja je tipiÄna za to doba i koja je Springsteenov heartland rock uspela da zaogrne u jedan skoro tehnopop plaÅ¡t, u kojem svi instrumenti zvuÄe nekako sintetiÄki. Stvar se 'popravila' pojavom remasterovanih cd izdanja koja su sve to ispeglala i priÄu o produkciji i razlici izmeÄ‘u albuma uÄinila besmislenom. StigavÅ¡i dovde, ne mogu a da ne pomenem i joÅ¡ jednu stvar koja me je jedno vreme priliÄno odbijala od ove ploÄe. Springsteen uvek istiÄe da pesma Born in the USA nije nikakva ultrapatriotska himna i joÅ¡ tada je obojici zapenjenih predsedniÄkih kandidata koji su Äinili sve da imaju taj refren u svojim spotovima poruÄivao da presluÅ¡aju album Nebraska ako ih zanima takva vrsta poezije. Ipak, kad tip sa elektriÄnom gitarom u iscepanom džinsu stane ispod ogromne ameriÄke zastave i zagrmi 'I was born in the USA', a desetine hiljada ljudi Å¡irom sveta mu uzvraća refren, morate se zapitati ne tražite li možda neki dublji smisao tamo gde ga nema? A možda i ne umem da mislim drugaÄije nego kao Ilija ÄŒvorović, pa ako me se sete za Dan Bezbednosti, sete. U svakom sluÄaju, ovaj je omot joÅ¡ ikoniÄniji (ako takva reÄ uopÅ¡te postoji) od onog za Born to Run. Tu je zastava, tu su leviske, tu je, tipiÄna za Ameriku, bejzbol kapa, i tu je, konaÄno, i Springsteenovo dupe. Na pitanje Å¡ta simbolizuje njegova zadnjica u kombinaciji sa ameriÄkom zastavom, sam Springsteen kaže da su, poÅ¡to se album zove Born in the USA, uzeli zastavu kao osnovu i onda pravili razne kombinacije. Naposletku su zakljuÄili da mu stražnjica izgleda bolje od lica. U svakom sluÄaju i ovaj je omot sam za sebe ostao kao simbol jednog doba. Ostaće zabeleženo i da je, osim predsedniÄkih kandidata, i kompanija Krajsler zapenila da u reklamnom spotu ima pesmu Born in the USA. Pominje se cifra od 10 miliona dolara, ali Springsteen je ponudu odbio. KonaÄno, da zavrÅ¡im sa ovim albumom, proći će puno vremena pre nego Å¡to se E-Street Band ponovo okupi u studiju. Bruce Springsteen je sada bio toliko velik, da je petostruki živi album (stvar koja bi svakom osim Džoniju Å tuliću izgledala sumanuto) nazvan Live/1975-85 odmah po izdavanju zaseo na vrh top liste, stvar neÄuvena za petostruki album. Već u pretprodaji je naruÄeno milion i po kopija i sve su naravno planule. Kolikogod se sve ovo Äinilo preteranim i autor i njegov bend koji je duže od decenije bio poznatiji po maratonskim turnejama i koncertima nego po izvanrednim albumima, ovakav uspeh je u potpunosti zaslužio. Bio je na vrhu sveta i na vrhuncu karijere. Sledećim albumom, Tunnel of Love iz oktobra 1987. godine, Springsteen je uplovio u mirnije vode. Ako je ikada snimio pop album, onda je to ovaj. Na snimanju su uÄestvovali svi Älanovi E-Street Banda, ali ni na jednoj pesmi svi zajedno. Posao je uglavnom obavio sam Bruce, a Älanovi benda su uskakali po potrebi. Osim jednog velikog hita, Brilliant Disguise, ovaj album nije doneo gotovo niÅ¡ta Å¡to bi vredelo upamtiti, o Äemu svedoÄi i Äinjenica da je pesme sa ovog albuma najreÄ‘e izvodio uživo. Naravno, sa vrha postoji samo jedan put, koji vodi naniže, i ovaj album bio je poÄetak tog puta. Ali nemojte, ako Tunnel of Love niste Äuli, misliti da se radi o loÅ¡oj ploÄi. Springsteen takve ne pravi. Radi se o ploÄi koja ne može da se meri sa njegovim najboljim ostvarenjima. Sam za sebe, to je jedan odliÄan pop album, koji kao i svaki pop album peva o ljubavi. OstavÅ¡i dosledan sebi, Springsteen i kad peva o ljubavi peva bolno iskreno, u prvom licu, i priÄajući razliÄite priÄe. A imao je svaÅ¡ta da ispriÄa, jer upravo se razvodio od Julianne Phillips sa kojom se venÄao dve godine ranije i upetljavao sa pratećim vokalom Patti Scialfa… Springsteen priÄa da je album Human Touch sniman gotovo dve godine. Želeći da pred konaÄan mix doda joÅ¡ par pesama, Springsteen je u dahu napravio joÅ¡ jedan album – Lucky Town. Oba su izaÅ¡la u isto vreme, 31. marta 1992. godine. Meni se nijedan od tih albuma uopÅ¡te nije dopao tad kad su izaÅ¡li, a ne dopadaju mi se ni danas. Nekako mi je izgledalo da mu je bilo vreme da snima (proÅ¡lo je već pet godina Å¡to je do tada bila najduža pauza izmeÄ‘u dve ploÄe), pa je, eto, otaljao posao. Oba albuma su dobro proÅ¡li na top listama, Human Touch je stigao do drugog, a Lucky Town do trećeg mesta Billbordove top liste, a u Engleskoj su Äak zauzeli mesta 1 i 2. No, sa lista su priliÄno brzo nestali. Ako izuzmemo naslovne pesme plus hit Better Days koje ovaj period pokrivaju na kompilacijama, nije se na njima nalazilo niÅ¡ta vredno presluÅ¡avanja. To znam pouzdano, jer je ploÄama definitivno odzvonjavalo, pa mi je drugar iz Å vicarske (kamo je putovao da utvrdi vrijedi li emigrirati) doneo glanc novu kasetu Human Touch. Å to je ipak bio napredak u odnosu na poljske kasete koje sam sluÅ¡ao u Seleni. Ova je bila krajnje luksuzno pakovana, imala je omot koji se razmotavao, sve textove, slike, itd. PresluÅ¡ao sam je viÅ¡e puta; poÅ¡to se radilo o kaseti podrazumeva se da nije bilo preskakanja pesama, ali jedino Å¡to sam osećao je ÄuÄ‘enje kako mu je uspelo da napravi tako prazan album. Springsteen je kasnije komentarisao da je to Å¡to se retko osećao srećnim bilo dobro za njegovu karijeru; jedini period kad se zaista tako osećao i kada je pravio takve pesme je poÄetak devedesetih, tj na ova dva albuma, ali da to kod publike jednostavno nije proÅ¡lo. Meni se baÅ¡ i ne Äini da te dve stvari imaju mnogo uzroÄno-poslediÄne veze, pesme su ili dobre ili nisu, ali hajde da se ne pravim previÅ¡e pametan. Uglavnom, utisak nije popravio ni album MTV Plugged, zamiÅ¡ljen naravno kao unplugged ali Springsteen ne bi bio to Å¡to jeste da je iskoristio penal i u Nebraska-maniru odsvirao najveće hitove u akustiÄnim verzijama. Umesto toga, jedini je pružio kompletan Å¡ou sa bendom i pojaÄalima, ali nije blistao. PoÄetkom 1995. izaÅ¡la je i njegova prva zvaniÄna kompilacija, prigodno naslovljena sa Greatest Hits. Pored Greatest Hitova, na cedeu je bilo i par novih pesama koje su se besomuÄno vrtele na MTVju, žestoka Murder Incorporated (otpadak sa seÅ¡nova za Born in the USA) i balada Secret Garden. Najvažnija pesma na albumu je ipak bila Streets of Philadelphia, nominovana u pet kategorija na predstojećoj dodeli Gremi nagrada. Osvojila je 4. TakoÄ‘e je osvojila i nagradu AmeriÄke Filmske Akademije (tzv Oskar) za najbolju originalnu pesmu u filmu Philadelphia. Kako bi rekli u Newsweeku – tako se to radi. TakoÄ‘e, ova kolekcija je na neki naÄin pripremila teren za novi album koji je izaÅ¡ao krajem godine, a Å¡to ovom albumu nije nimalo pomoglo. The Ghost of Tom Joad bio je Nebraska broj 2, Å¡to znaÄi da je bio ne samo akustiÄan i sporog tempa, već ravan i nemelodiÄan, i kao takav se nije ni naroÄito prodavao. No, zato mu je, kao u starim dobrim danima, kritika bila naklonjena, pa je poneo titulu najboljeg Contemporary Folk Albuma. Mislim da ovaj odliÄni contemporary folk album nikad nisam ni Äuo u celosti, a ako i jesam zaboravio sam. SuviÅ¡e je to ozbiljno za mene. Na sledeći studijski album trebalo je Äekati sedam godina. U meÄ‘uvremenu, fanovi su dobili kolekciju neobljavjenih pesama i jedan živi album sa E-Street Bandom. The Rising je objavljen u julu 2002.godine i sav je bio posvećen 11. septembru. Na njemu je, prvi put posle 18 godina i Born in the USA, uÄestvovao kompletan E-Street Band. Album je u startu toplo doÄekan kao povratak u formu i vinuo se do prvog mesta Bilbordove top liste. Ipak, nije to bila naroÄito dobra ploÄa – forma jeste bila tu, ali je falilo suÅ¡tine, tj dobrih pesama. Ja sam, moram priznati, joÅ¡ tamo negde oko Human Touch zakljuÄio da je Springsteen rekao sve Å¡to je imao, pa me ovakav album nije naroÄito iznenadio. ÄŒak mi je bilo pomalo i žao Å¡to mu ni adut u vidu E-Street Banda koji je dugo Äuvao nije proÅ¡ao. OsuÅ¡io se, Å¡to bi rekli kartaroÅ¡i. Devils & Dust iz 2005. godine je ponovo bio jedan akustiÄni folk album kakve on izgleda snima u pravilnim vremenskim intervalima, ali koje ja u istim tim intervalima preskaÄem. Ovaj cd se nikada nisam potrudio ni da Äujem. Ne znam jesam li neÅ¡to propustio... Ali zato sam sledeći album, We Shall Overcome: The Seeger Sessions, kupio na svim raspoloživim formatima. Pete Seeger me nikada nije zanimao, ali Springsteenove verzije njegovih pesama su me oduÅ¡evile. To jeste folk muzika, ali u Springsteenovom izvoÄ‘enju ta muzika je moćnija od većine onoga Å¡to se podrazumeva pod ‘stadionski rok’. Album je snimljen uživo, za svega tri dana, sa neformalnom grupom muziÄara i sa aranžmanima ne smiÅ¡ljanim već pravljenim na licu mesta. Na nekim pesmama Äujete Springsteena kako proziva muziÄare za solo deonice, a negde Äak viÄe i samo ‘Ajde, neko’, nakon Äega se instrumenti kratko prepliću pre nego Å¡to jedan muziÄar prepusti solo deonicu drugom, da bi je posle par taktova ponovo preuzeo... Pri tom su sve pesme odnekud poznate i sve imaju zarazne refrene i to je sve zajedno tako dobra zabava da prosto nemam reÄi da je dovoljno nahvalim i dovoljno preporuÄim, Äak i ako nije rok muzika i Äak iako nije tipiÄno ni za Springsteena, kolikogod on u proÅ¡losti zalazio u folk muziku. MuziÄari koji su snimili album nazvani su The Sessions Band i organizovana je turneja sa koje je ostao zvuÄni i video zapis po imenu Live in Dublin. Osim stvari sa Seeger Sessions, na ovom se albumu naÅ¡lo i nekoliko starih pesama, kako se to kaže, zaodenutih u novo ruho, koje im je zaista ulilo novi život. Atlantic City i Further On (Up the Road) recimo, obe sjajne pesme, su sasvim drugaÄije ali istovremeno i brutalne. Publika u je u Dablinu te veÄeri bila izuzetno raspoložena, i sve u svemu ako se slažete da živi album ocenjujemo prema želji da smo prisustvovali svirci, onda je ovaj album fenomenalan. Možda i pod utiskom svega ovoga, sledeći povratak u formu, album Magic iz 2007. sam konzumirao u velikim koliÄinama. Bili su mi to Bruce Springsteen & the E-Street Band u svom najboljem izdanju joÅ¡ od Born in the USA, a i sada mislim da je Radio Nowhere prvi singl koji posle puno godina može da se poredi sa singlovima sa te ploÄe. Ceo album prÅ¡ti od energije, agresivan je, uvlaÄi vas u priÄu i zahteva sluÅ¡anje i to je konaÄno bio ‘onaj’ Springsteen. Od pesama koje su sve dobre ne mogu a da pored hit singla Radio Nowhere ne izdvojim i poletnu Livin' in the Future, koja kao da je pobegla sa albuma The River, zbog Äega mi je posebno draga. Sledeći album je doÅ¡ao možda i prebrzo, već u januaru 2009. godine. Da li nisam stigao da ga se zaželim, ili album objektivno ne doseže standarde koje je sam postavio, ne znam. U svakom sluÄaju, posle monumentalne Outlaw Pete koja otvara album, stvari uglavnom idu nizbrdo. Kao Å¡to već rekoh, Springsteen ne pravi loÅ¡e ploÄe, ali ima onih posle Äijeg sluÅ¡anja mi niÅ¡ta ne ostane u uju. Working on a Dream je jedna od tih. Ali zato Wrecking Ball iz 2012. (opet je uhvatio dobar ritam izdavanja, jel da?) može da, bez preterivanja, konkuriÅ¡e za njegov najbolji ikada. Na njemu je sve, ali sve ono Å¡to je proteklih godina radio kliknulo u jednom fantastiÄnom jedinjenju. Njegov karakteristiÄni, Ävrsti, na momente i oÅ¡tri rok zvuk E-Street Banda oplemenjen je folk-rok motivima iz svirki sa Session Bandom. U njegovoj muzici uvek je bilo i elemenata soula, ali sada je bilo i gospela, pa i džeza i sve je to ovom amalgamu zvanom heartland rock dalo jednu novu, viÅ¡u dimenziju. Tekstovi su kvalitet za sebe, ali ja da sam u stanju da se oduÅ¡evljavam tekstovima, joÅ¡ onomad bih se primio na Nebrasku. Mene fascinira muzika, generalno, a na ovom albumu ima puno toga u Äemu se može uživati. Spremao sam se da piÅ¡em jedan kratki osvrt o njemu, ali jednostavno nisam bio u stanju da smislim odgovarajući pristup i prikladne superlative. Wrecking Ball je svakako najsvežija, najoriginalnija i najbolja ploÄa koju sam Äuo u poslednje vreme, Å¡to za scenu u principu nije dobro, jer ju je napravio Äovek od Å¡ezdeset i kusur godina. Ali to samo pokazuje koliko je Springsteen velik. I tako smo, reÄ po reÄ, stigili i do ovogodiÅ¡njeg, taze izdanja High Hopes. ReÄ je o dosta Äudnom i za Springsteena nekarakteristiÄnom albumu: sastavljen je od obrada, preraÄ‘enih pesama koje su ranije objavljene, i raznih otpadaka iz proÅ¡losti, i zato ovaj album ne pruža onaj osećaj celine, a na poslednjim izdanjima i koncepcije, na koji nas je navikao. Da li to smeta? Svakako da ne, naprotiv. Ako se slažemo da za scenu generalno nije dobro ako sveže i originalne ploÄe prave Å¡ezdesetogodiÅ¡njaci, onda je valjda joÅ¡ gore ako otpaci tih Å¡ezdesetogodiÅ¡njaka zvuÄe bolje od onog Å¡to nude mladi bendovi. Istina, pojaÄanje E-Street Bandu na ovoj ploÄi je Tom Morello (iz Rage Against The Machine) koji je osim lavovskog dela gitarskih solaža i glavnog vokala u preradi Ghost of Tom Joad, bio pre svega zadužen za recimo ‘modernizaciju’ zvuka, ali ne Äini mi se da je to presudno. Presudan je, kao i uvek, kvalitet pesama, a toga na ovoj ploÄi ima u izobilju. Mene pre svega fasciniraju grandiozne, epske American Skin (41 Shots) i The Ghost Of Tom Joad, i da sam dobio samo te dve pesme, a da su sve ostale filleri, mislio bih da album zaslužuje prelaznu ocenu. Å to, naravno, nije sluÄaj. Ako bih imao neÅ¡to da zamerim ovoj ploÄi, onda je to možda malo previÅ¡e pesama sporijeg tempa za moj ukus, ali dobro. Onih drugih ima sasvim dovoljno, najpre poletna, razigrana naslovna pesma koja i otvara album, pa Just Like Fire Would koja jeste obrada, ali zvuÄi kao Springsteen iz osamdesetih, pomalo mraÄna Harry’s Place i lepljivi fanki Heaven’ Wall. Nemojte me pogreÅ¡no razumeti, nemam ja neÅ¡to naroÄito protiv balada kao takvih, ali ja Springsteena najbolje obožavam kad prži. A ako joÅ¡ pri tom ima i mraÄan text – milina, i to Å¡to mraÄniji to bolji. KonaÄno, po meni se High Hopes može smatrati sasvim dobrim albumom i to po Springsteenovim standardima i ako se u eri downloada ipak odluÄite za kupovinu cda ili joÅ¡ bolje ploÄe, biće to pametno potroÅ¡en novac. Ako ste reÅ¡ili da ga potroÅ¡ite na muziku, jel. Ima tu i drugih stvari, ali o tome neki drugi put.

Hvala vam na Äitanju i podrÅ¡ci! Malo sam se brinuo da ćete me 'klepiti' jer prikaz obuhvata otprilike Äetvrtinu ukupnog postojanja i tek neÅ¡to viÅ¡e od trećine ukupne diskografije JT - toliko ja o njima znam. Ali niste . Hvala joÅ¡ jednom!

Posmatrali ga kao projekat koji potpisuju Jethro Tull, ili Ian Anderson, ili kako je i zvaniÄno kreditovan – Ian Anderson's Jethro Tull, album Thick As A Brick 2 mora da uÄ‘e u redovnu diskografiju matiÄnog benda, o kojem, neverovatno ali istinito, joÅ¡ nisam stigao da priÄam. Ian Anderson je već imao jedan kratki osvrt, joÅ¡ pre skoro Å¡est godina, i to na album The Secret Language of Birds. Tada sam priznao da mi je nemoguće da se opredelim za omiljenu Jethro Tull ploÄu, pa ću zato da ovaj osvrt iskoristim i za priÄu o jednom od omiljenih bendova. Da budem iskren, nije me samo nedoumica oko omiljene ploÄe spreÄavala da se ranije upustim u esejÄić o Jethro Tull. Kad na gomilu stavim albume koje volim i vreme koje sam proveo sluÅ¡ajući ih, Jethro Tull zaista mogu nazvati omiljenim bendom. MeÄ‘utim, za razliku od svih omiljenih bendova, u njihovom sluÄaju mnogo je viÅ¡e onih albuma koje ne samo da ne volim već mislim i da su u najmanju ruku ako ne nepotrebni, a ono priliÄno isforsirani, pa sam stoga daleko od onoga Å¡to se obiÄno podrazumeva kao fan. No, neće to biti biti prvi put da provociram prave fanove. A kako sam takve reakcije preživeo već nekoliko puta pre, proći će mi to valjda joÅ¡ jednom... U Jethro Tull sam 'uÅ¡ao' relativno kasno. Tek tamo negde krajem osamdesetih, zahvaljujući prebogatoj kolekciji Slobe Selene u Äijoj sam radnji zvaniÄno prodavao nosaÄe zvuka, a uglavnom sluÅ¡ao muziku i uÄio istoriju pop glazbe. Dotle sam u kolekciji imao taÄno dve njihove ploÄe – Stand Up i Aqualung. Obe remek dela. Stand Up sam otkrio joÅ¡ kod Žareta kojeg znate iz texta o Queen, a on mi je otkrio i da je njihova najbolja ploÄa ustvari Aqualung. Pa sam zato morao da ih imam, mada su obe bile u priliÄno jadnom stanju, Å¡to je bila redovna pojava kad su u pitanju ploÄe starih bendova (u to doba sve Å¡to je bilo starije od dve – tri godine bilo mi je staro). Ni njihove ploÄe, naravno, nisu bile reizdavane, pa je i to jedan od razloga Å¡to su mi Jethro Tull relativno dugo bili uglavnom nepoznati. A onda su se desile dve stvari koje su me, da tako kažem, podsetila na ove trubadure. Najpre, doÅ¡ao sam u posed dvostruke kasete licencno izdate kod nas, 20 Years of Tull, Å¡to se nekako poklopilo sa jednom od glavnih tema koje je prežvakavala ekipa iz radnje – Jethro Tull su osvojili Gremi za najbolji hard-rok/metal performans za album Crest of a Knave. Å to je bila viÅ¡e sprdaÄina nego skandal. Siguran sam da meÄ‘u vama koji Äitate ovaj text ima možda jedna, u vr' glave dve osobe koje su ovaj album Äule. I to su oni najtvrÄ‘i JT fanovi. Vama koji niste mogu reći i da niÅ¡ta niste propustili, a podsetiću vas da su te iste godine za koju su JT pokupili nagradu u ovoj kategoriji, Guns 'n' Roses izdali Apetite for Destruction, a Def Leppard Äuvenu Hysteriu, da se zadržim samo na ova dva oÄigledna primera zaÅ¡to je to Å¡to je nagrada za hard & heavy performance otiÅ¡la u ruke Jethro Tull sprdaÄina. OpÅ¡ta ocena je bila da su Jethro Tull velik bend koji eto nikad nije osvojio neku zvaniÄnu nagradu, ali da je ovo viÅ¡e poniženje nego satisfakcija. Uglavnom, ispostavilo je da je Selenac veliki ljubitelj JT, da naravno ima sve njihove albume, pa je rado pristao da mi snimi kasetu od 90 minuta po sopstvenom izboru. Kao stari fan snimio je jednu ubitaÄnu kasetu, ali mi je istom prilikom rekao i da bi radi potpunijeg uvida u celu stvar trebalo da Äujem i albume Thick As A Brick i A Passion Play. Da su ta dva albuma magnum opusi, jedna strana jedna stvar, i da toga na kaseti nema. Kasetu sam besomuÄno presluÅ¡avao nedeljama nakon Å¡to sam je dobio i istovremeno pecao dobre primerke polovnih ploÄa koje su ljudi donosili u radnju. Desilo se da sam relativno brzo doÅ¡ao do ploÄa Songs From The Wood i Heavy Horses; obe su bile sjajne i postao sam pravi zaluÄ‘enik Jethro Tullom i mislim da je pravo vreme da u nekoliko reÄi predstavim ovaj Äudesni bend. PoÄetak priÄe o Jethro Tull pada u sredinu Å¡ezdesetih godina proÅ¡log veka, kada su joÅ¡ pod nazivom Blades bili lokalna bluz-folk-rok atrakcija najpre u Blackpoolu, a potom, bliže Londonu, u Lutonu. Ono Å¡to ih je izdvajalo od gomile sliÄnih british blues bendova bio je njihov frontmen, osnivaÄ, glavni autor i idejni voÄ‘a, Ian Anderson koji se na sceni pretvarao u ludog trubadura manijakalnog pogleda, ludaÄkih grimasa i koji je svoj instrument, flautu, svirao stojeći na jednoj nozi. S jedne strane, ta flauta u doba gitarskih heroja bila je razlog i da ih niko ne shvata naroÄito ozbiljno i da se postava priliÄno Äesto menja, jer su se gitaristi teÅ¡ko mirili s tim da budu u senci tako nerokerskog instrumenta. S druge strane, takva koncepcija ih je, kako rekoh, izdvajala iz gomile sliÄnih bendova, pa su tako kao atrakcija dobili Å¡ansu da budu predgrupa Pink Floydima na koncertu u Hyde Parku pred 200.000 ljudi, kao i da nastupe u Äuvenom Rock'n'Roll cirkusu Rolling Stonesa. Ako ste gledali pomenuti Rokenrol cirkus, onda znate i da je u tom trenutku gitarista bio Toni Iommi. Toni Iommi je sa njima bio sve ukupno nedelju dana (odmah zatim formiraće Black Sabbath), ali mu se eto posrećilo da bude ovekoveÄen u Stones – filmu. Imena benda menjala su se joÅ¡ i Äešće nego gitaristi, pa niko nije ni reagovao na ime Jethro Tull koje se igrom sluÄaja zadržalo. Anderson je kasnije Äesto u intervjuima izražavao svoje nezadovoljstvo time Å¡to se bend zove kao osoba. 'Bar da je izmiÅ¡ljen, ali taj Äovek je stvarno postojao. Izuzetno glupo ime za bend.' Ako vas mrzi da guglate, Jethro Tull je moj kolega, zapravo pionir engleske poljoprivredne revolucije. RoÄ‘en je 1674. i zaslužan je za prve precizne sejalice i kultivatore, Äijom upotrebom je znaÄajno povećan prinos, a time i profit sa jedinice povrÅ¡ine. Hard & heavy performance... Prvi album, u postavi Ian Anderson (vokal, flauta), Mick Abrahams (gitara), Glen Cornick (bas) i Clive Bunker (bubnjevi) izdali su krajem 1968. Od snimanja do izdavanja promenila se ne samo postava, već je i zvuk imao sve manje bluza a sve viÅ¡e engleskog folka. Zato su album nazvali This Was, a u textu na omotu istakli da je ploÄa samo jedan momenat u razvoju benda i da oni u principu viÅ¡e i ne zvuÄe tako. I nisu. Prvi singl sa novim gitaristom, Martin Barre-om, Living in the Past je zaista imao malo toga zajedniÄkog sa uglavnom bluz orijentisanim This Was. This Was je inaÄe jedan fenomenalan album koji morate voleti Äak i ako niste ljubitelj bluza. A ako jeste, onda vam spada u lektiru. Dovoljno je da vam kažem da su Abrahamsa poÄeli da porede sa Claptonom, a Andersonova flauta (a Äesto i usna harmonika) celoj svirci daje jedan Äudesan, gotovo psihodeliÄni Å¡mek. Nakon ovog albuma Äesto su apostrofirani kao jedan od najboljih british blues bendova, a to u konkurenciji Cream, Fleetwood Mac ili Ten Years After nije baÅ¡ mala stvar. No, cela priÄa zavrÅ¡ila se i pre nego Å¡to je poÄela, jer Abrahams jednostavno nije mogao da svari flautu u bluzu. Living in the Past je neÅ¡to sasvim drugo u odnosu na This Was, ali je niz od 10 fenomenalnih pesama na sledećem albumu, Stand Up, ipak otvorio jedan masni bluz rif, povezujući tako ono Å¡to je bilo sa onim Å¡to jeste. Od deset pesama na albumu, devet je stvorio Ian Anderson, dok je deseta jedna fantastiÄna obrada Johanna Sebastiana Bacha (Bourée). I ovo je jedna u suÅ¡tini bluz ploÄa, ali sa mnogo viÅ¡e osobenosti, pa i kolikogod se to Äinilo teÅ¡ko nadmaÅ¡iti – kvaliteta. Stand Up nema slabog momenta i zato je ne samo jedna od najboljih ploÄa u katalogu Jethro Tull, već i jedna od najboljih ploÄa ikada, uopÅ¡te ne preterujem. A kad jedna od najboljih ploÄa ikada nije i najbolja ploÄa benda, već jedna od najboljih, onda je jasno i da je taj bend s razlogom jedan od najboljih ikada. Ne bih viÅ¡e dužio o ovom albumu, ipak ovo nije tekst o njemu, iako to itekako zaslužuje. Dodaću samo joÅ¡ jednu zanimljivost – Stand Up se zove zato Å¡to je originalno izdat kao gatefold izdanje koje kad se otvori, bend iskoÄi i pozdravlja vas, ovako: NaÅ¡e se izdanje, mislim, nije otvaralo, a ako i jeste, nikako nije bilo ovoga. Tako da sam odlepio kad sam prvi put kod Slobe video originalno izdanje. Dobro, možda me nije teÅ¡ko oduÅ¡eviti, ali nisam se smirio dok nisam udomio jedno ovakvo. Singlovima koji su sledili, Sweet Dream, Witch's Promise i Teacher, nastavili su putem kojim su krenuli sa Living in the Past, a novi album, Benefit, je predstavljao definitivno napuÅ¡tanje bluz korena. PoÅ¡to sam njihove albume sluÅ¡ao u retrospektivi, a Benefit je igrom sluÄaja bio jedan od poslednjih koje sam nabavio, sećam se da kad sam prvi put sluÅ¡ao ovu ploÄu koju otvara With You There To Help Me, pomislio – Äista progresiva, isti su Drugi NaÄin, samo mnogo 'jaÄi'. Naravno da je Drugi NaÄin ustvari liÄio na njih. Okolnost da sam prvo Äuo naÅ¡ Jethro Tull je ustvari srećna, jer da nisam, Drugi NaÄin bi mi bio smeÅ¡an – nikad se ne bih ni potrudio da ih presluÅ¡am, i time, mislim, ipak mnogo izgubio. Nema veze Å¡to su skinuli JT do zadnjeg detalja, Drugi NaÄin je inaÄe sjajan bend... No, da se vratimo na Benefit – rekoh, Äista progresiva, ali sa puno elemenata teÅ¡kog roka. Ako biste uzeli sve njihove albume, poreÄ‘ali ih hronoloÅ¡ki i tako presluÅ¡avali, verujem da biste se složili sa mnom da je Benefit prvi 'pravi Jethro Tull' album. Pesme su tako složene da vam je na momente teÅ¡ko da kažete da li se promenio tempo ili je to nova pesma. Nežne akustiÄne pasaže smenjuju moćni hard rok rifovi, a raspoloženje od sanjivog, gotovo pastoralnog u momentu prelazi u pravu rok akciju i želju da se pridružite Andersonu u skakanju i mlaćenju glavom. U tom se smislu naroÄito istiÄe To Cry You A Song sa jednim od najubitaÄnijih rifova koje možete Äuti za novce... Nakon Benefita, Glen Cornick napuÅ¡ta bend. Zapravo, kako sam ga Äuo da kaže u jednom dokumentarcu o Jethro Tull, bio je 'ljubazno zamoljen da ode'. Zamenio ga je stari Andersonov ortak joÅ¡ iz doba the Blades, Jeffrey Hammond-Hammond. Koliko je Andersonu bio važan govori i zanimljivost da mu je na svakom od prethodnih albuma posvećivao po pesmu (A Song For Jeffrey na This Was, Jeffrey Goes To Leicester Square na Stand Up, te For Michael Collins, Jeffrey And Me na Benefit). Postava je pojaÄana sa joÅ¡ jednim prijateljem iz istog doba, John Evanom, koji je u tom periodu svirao bubnjeve, ali se u meÄ‘uvremenu preorijentisao na klavijature. Ova postava iznedriće album koji je po mnogima ultimativni ili bar najbolji JT album. Ako ga sluÅ¡ate Äetrdeset godina kasnije u odnosu na doba kad je izdat, i bez predrasuda ga poredite sa, recimo, Benefitom, može Äak da vam se desi da ne možete da kažete ni da je znaÄajno bolji. Svakako je jaÄi za dva hita, bolje reći hitÄine – Aqualung i Locomotive Breath. No, zato ga je teže i posmatrati kao celinu. Po tome podseća na Beggars Banquet Rolling Stonesa koji takoÄ‘e ima dve pesme koje zasenjuju ostale – Sympathy For The Devil i Street Fighting Man, pa je potreban veći broj sluÅ¡anja da album nekako svarite kao celinu. Aqualung (album) je doneo joÅ¡ teži zvuk u odnosu na prethodnu ploÄu, a ako ste se ikad pitali Å¡ta su Iron Maiden sluÅ¡ali kad su bili mali (osim Black Sabbath), onda evo odgovora – Wishbone Ash i Jethro Tull i to albume Argus i Aqualung. Njihova sklonost ka progresivi se, Å¡to su stariji, samo pojaÄava. Direktnu vezu predstavlja i obrada pesme Cross-Eyed Mary. Ova ploÄa donela i je i prvu konceptualnu formu, neÅ¡to Å¡to će na svakoj sledećoj biti neÅ¡to uobiÄajeno, koliko i oÄekivano. Tekstovi su bili vrlo smisleni, angažovani, u dve reÄi veoma bitni i bavili su se ni manje ni viÅ¡e nego religijom i odnosom Äoveka prema istoj, Äime su konaÄno i kritiku pridobili za sebe. Publiku su već odavno imali na svojoj strani. Thick As A Brick, po meni, a i mnogim drugim ljubiteljima Jethro Tull (onima kojima to nije Aqualung), predstavlja njihov kreativni vrhunac. Podeljen na dve, Äitavu stranu duge celine, bio je to najkompleksniji, najozbiljniji i najkvalitetniji album u njihovom dotadaÅ¡njem katalogu. MuziÄki je predstavljao nastavak puta zapoÄetog na Benefitu, s tim Å¡to su na ovom albumu svoj osobeni spoj hard roka, folka i klasike ispolirali do visokog sjaja. Uprkos kompleksnosti i ozbiljnosti, ova muzika je bila i komercijalna (Å¡to ja uvek posmatram kao dodatni kvalitet) i ovo je prvi njihov album koji se popeo na vrh ameriÄke top liste. Pakovanje u kojem je ova ploÄa isporuÄena prevaziÅ¡lo je sva do tada viÄ‘ena: omot je koncipiran kao 11 strana obiman 1003. broj St. Cleeve Chroniclea ispunjenog uvrnutim vestima, Älancima, oglasima i sportovima. Na naslovnoj strani je junak priÄe, osmogodiÅ¡nji Gerald Bostock koji je najpre nagraÄ‘en za 'svoju' poemu Thick As A Brick, da bi mu posle masovnih protesta nagrada bila oduzeta, a on poslat na psihijatrijski tretman. Ako ste ljubitelj uvrnutog britanskog humora, nabavite originalno izdanje ove ploÄe i dobro ćete se zabaviti Äitajući St. Cleeve Chronicle. Na sedmoj strani naÅ¡ao se i kratak prikaz novog JT albuma koncipiranog oko poeme mlaÄ‘anog Geralda, gde ste izmeÄ‘u ostalog mogli saznati i da za bubnjevima viÅ¡e nije Clive Bunker, već Barriemore Barlow, stari Evanov saborac, pa su tako Jethro Tull postajali sve Ävršće povezan bend. Ako sam već pomenuo Drugi NaÄin, ne mogu a da makar u kontekstu omota ne pomenem i Buldožer i njihov Äuveni omot za album Pljuni Istini U OÄi, bez namere da ih omalovažim – treba se ugledati na najveće. Ima, dakle, onih kojima je najbolji JT album Aqualung, a ima i onih kojima je to Thick As A Brick. MeÄ‘utim, pravi fanovi poznaju se po tome Å¡to najbolje obožavaju A Passion Play iz 1973. Ja sam se već deklarisao kao ljubitelj, ne kao fan, a jedan od razloga je i neslaganje sa pravim fanovima oko vrednosti ove ploÄe. Iako ima sve ono Å¡to je krasilo i prethodnu, a pri tom je joÅ¡ i grandioznija, meni je jednostavno dosadna. Skoro da bih mogao reći i besmislena, sa predugim pasažima koji nemaju ni melodije, ni poleta, ni cilja. Kao da je posle pet albuma koji su redovno izlazili svake godine, od kojih se tri bez preterivanja mogu nazvati remek-delima dok su dva opasno blizu tome, inspiracija konaÄno presuÅ¡ila. No, neću se dalje upuÅ¡tati u ocrnjivanje ovog albuma. Kritika se u to doba prosto nadmetala u pljuvanju ove ploÄe, do te mere da je nesretni Anderson koji je te gluposti shvatao ozbiljno i liÄno, bio na ivici da prekine veliku ameriÄku turneju. Ipak, budući da su svi koncerti bili rasprodati do poslednjeg mesta, odustao je od toga. Publika se nije obazirala na kritiku (normalno) i uživala je u dvoiposatnim svirkama na kojima su i Thick As A Brick i A Passion Play prezentirani u potpunosti, garnirani hitovima sa prethodnih ploÄa. Dokazi za sumnju da je inspiracija presuÅ¡ila posuti su i na naredna tri albuma, na kojima je, Äini mi se, forma bila i važnija od suÅ¡tine. Na albumu War Child Äija je tema bila rat i nasilje, Anderson se vratio uobiÄajenoj formi pesama (pogodila ga je kritika). MeÄ‘utim, nijedna nije nudila niÅ¡ta Å¡to veÄ nismo Äuli ranije i u poreÄ‘enju sa prethodnim albumima bile su popriliÄno bledunjave. Najveći hit bila je Bungle in the Jungle koja je uspela da dobaci do 11. mesta top liste. Ne mislim naravno da su kritika i top liste naroÄito bitni, samo ilustrujem Äinjenicu da je i publika poÄela da posustaje i da se pomalo umorila od Jethro Tull. Minstrel in the Gallery imao je za cilj da doÄara elizabetansko doba u Engleskoj; no, koncepcija drži vodu otprilike do kraja prve (naslovne) pesme, koja je i daleko najbolja na albumu. Rekao bih da je ovaj album ipak najmanje loÅ¡ u ovom nesretnom nizu, a nekome ko u ovakvom zvuku iskreno uživa, može Äak biti i sasvim dobar. Too Old To Rock'n'Roll, Too Young To Die, meÄ‘utim, bio je stvarno loÅ¡. Sahranjen od kritike i nezapažen od publike. Da se razumemo, ocena 'loÅ¡' kad se radi o Jethro Tull znaÄi da nije ni remek-delo ni antologija. Svaka njihova pesma je pažljivo osmiÅ¡ljena i zanatski besprekorna, i opet kažem, nekome ko sluÅ¡a samo ovako komplikovanu muziku i ovaj će album biti ok. Za one koji su, kao ja, povrÅ¡ni i koji bi da sluÅ¡aju svaÅ¡ta, presluÅ¡avanje ovakvih ploÄa je gubljenje vremena. ZaÅ¡to bih sluÅ¡ao neÅ¡to ovakvo, ako mogu da sluÅ¡am recimo Stand Up? Ili Songs From the Wood? Ne znam Å¡ta se dogodilo izmeÄ‘u maja 1976. kada je izdat prethodni i maja 1977. kada je izaÅ¡ao ovaj album, ali Jethro Tull su opet zvuÄali poletno, sveže i moćno, kako nisu joÅ¡ od Thick As A Brick. Koncepcija, odnosno Andersonov trip o seoskom vlastelinu u lovu i priÄe o vilenjacima uopÅ¡te nisu bitne. Bitne su pesme, koje su ovde opet dobre. Na Songs From the Wood se prirodno nadovezuje album Heavy Horses, koji je, verovali ili ne, bio joÅ¡ i bolji u svakom pogledu, a bio je i rokerskiji, sa (malo) viÅ¡e gitara i joÅ¡ viÅ¡e tempa. Naslovnu pesmu, devetominutni mini ep, Heavy Horses, možete komotno staviti pored bilo Äega na Aqualungu ili Thick As A Brick i nećete naći da je imalo slabiji. I prava je Å¡teta Å¡to se za njega nije naÅ¡lo mesta na dvostrukom živom albumu Bursting Out: Jethro Tull Live. Bursting Out je jedan objektivno vrlo dobar album, no ja se na njega nikad nisam naroÄito primio. UzevÅ¡i u obzir kako sam upoznao i zavoleo JT, logiÄno je da su mi studijske verzije i bolje i bliže. Bursting Out je jedan zanimljiv dokument o tome kako su te pesme koje poznajem kao kompleksno aranžirane i savrÅ¡eno odsvirane u studiju, u jednom trenutku zvuÄale na sceni. I to je otprilike sve Å¡to bih vam ja mogao ispriÄati o Jethro Tull, jer mi je sve Å¡to su uradili kasnije Äisto gubljenje vremena, od Stormwatch naovamo. Mogao bih Äak reći da prema njihovoj diskografiji imam isti odnos kao i prema diskografiji U2, iako sam uz U2 odrastao, a JT upoznao i zavoleo deceniju posle izlaska njihovog poslednjeg bitnog albuma. U2 sam voleo do Zoorope i taj album mi je logiÄan kraj, sve posle toga me jednostavno ne zanima. PresluÅ¡avÅ¡i kompletan katalog Jethro Tull, Bursting Out sam doživeo na sliÄan naÄin – kao neku vrstu oproÅ¡tajnog koncerta posle kojeg viÅ¡e niÅ¡ta nije bilo bitno. Povremeno bi se pojavilo neÅ¡to zanimljivo kao na primer The Secret Language of Birds, ali kolikogod taj album sam po sebi bio i dobar i zanimljiv, nemoguće ga je porediti sa monstrumima kakvi su Aqualung ili Thick As A Brick. Pa dobro, dakle, kakav je taj Thick As A Brick 2? Pa eto, prosto ne znam kako da budem objektivan a blagonaklon... U dve reÄi – posve suviÅ¡an. Neko koga JT ne zanimaju i nikada ga nisu ni zanimali sigurno može i mnogo pametnije da utroÅ¡i skoro sat svog dragocenog vremena od presluÅ¡avanja ovog albuma. Nekom, pak, ko je voleo i joÅ¡ uvek voli JT, može da bude dobar povod da opet oduva praÅ¡inu sa originalne Thick As A Brick ploÄe i opet je posle dužeg vremena zavrti i uporedi ono nekad sa ovim sad. Na potpunu Å¡tetu ovog sad. Iako je i koncepcijski i naslovom i omotom zamiÅ¡ljen kao nastavak priÄe o Geraldu Bostocku, TAAB2 viÅ¡e podseća na razradu The Secret Language of Birds nego na Äuvenog prethodnika. Najsvetliji momenat na TAAB2, A Change of Horses, mogao se naći na tom albumu i odliÄno bi se uklopio. Primetićete da je St Cleve Chronicle prerastao u www.StCleve.com, da Geraldova fotka krasi oba omota, ali osim u momentima gde se direktno uzima iz prvog dela (Old School Song, na primer) sliÄnosti sa originalom gotovo da i nema. Svirka je generalno mnogo mirnija, produkcija mnogo Äistija, i sve tako, ali ono Å¡to stvarno nedostaje i zbog Äega je ove albume nemoguće porediti je ona doza ludila koja je oduvek krasila Jethro Tull. Naravno, stariji su i Anderson i Gerald, ali stariji sam i ja i nisam siguran da želim da me se na to podseća. Da li vam mogu preporuÄiti ovaj album? Pa i ne baÅ¡. Koncepcijski je zanimljiv, da, ali ga ta koncepcija i ubija. Sam za sebe bi možda i izdržao test vremena, kao jedna prijatna i neopterećujuća svirka. Ali zbog naslova ćete ga uvek porediti sa originalom i uvek ćete pomisliti da je pametnije da sluÅ¡ate original i naravno, bićete u pravu. Ako izdvojite neki novac za njega, sumnjam da će vam se kroz sluÅ¡anje vratiti. Ako ga negde skinete džaba, to je druga stvar. Ali onda nećete moći da kažete da ste kompletirali JT diskografiju. Decisions, decisions...

Mislim da će konaÄno morati da padne jedan 'kratki osvrt'

CD. Originalni Nilovic na vinilu... Nemam ja taj novac

Stiglo par novih naslova

'Upecao' u MuziÄkom Magazinu

Ako tražiÅ¡ snagu i kontrolu, predlažem ti ovako neÅ¡to http://www.kupujemprodajem.com/Tandberg-3002-3003-9727831-oglas.htm?filter_id=449435 ja imam sliÄan combo, koji se pokazao boljim od Marantza PM16. Koji je opet zver za sebe...

’Usko grlo’ tvog sistema su, kako je to reklo i nekoliko forumaÅ¡a pre mene, zvuÄnici. Rizikujem da se naljutiÅ¡ na mene (ljudi su, razumljivo, vrlo osetljivi kad je kritika njihove opreme u pitanju, Äak i kad znaju da je na mestu), meÄ‘utim sam si pitao. Mission M74 su ipak entry-level zvuÄnici. Oni jesu Hi-Fi i odraÄ‘uju posao mnogim proseÄnim korisnicima koji su tu seriju Missiona (M7x) pre desetak i viÅ¡e godina masovno uparivali sa NADovim pojaÄalima (a i CD plejerima). MeÄ‘utim, ti oÄito nisi proseÄan korisnik koga zadovoljava prva stepenica u Hi-Fi i želiÅ¡ bolji zvuk. NećeÅ¡ ga dobiti ni promenom plejera ni promenom pojaÄala. Ili, mogao bi, ali bi morao dosta da uložiÅ¡, a ne bi Äuo ni deo uloženog novca. Ako već krećeÅ¡ na audiofilski put bez povratka, onda, svog budžeta radi, iskoristi iskustva brojnih paćenika koji su tim putem krenuli pre tebe (kako je to izgledalo u mom sluÄaju, možeÅ¡ videti na temi kokov sistem; da te poÅ¡tedim gnjavaže cimao sam se godinama, sa raznim spravama, dok nisam doÅ¡ao do dobrih zvuÄnika. Posle toga viÅ¡e nije bilo pravog izazova). Dakle, izdvoj kolikogod možeÅ¡ novaca i kupi Äestite zvuÄnike (ja bih probao sa nekim matorim JBL-om, sinergija HK-JBL nije nikakva izmiÅ¡ljotina), pa onda dalje poboljÅ¡avaj sistem u odnosu na njih. Menjati komponente u odnosu na Mission M74 je presipanje iz Å¡upljeg u prazno, iliti bacanje para.

Å teta Å¡to je tema 'Argus' arhivirana. Bilo bi dobro da mogu tamo da napomenem da je 180g vinil u reizdanju Univerzala zvuÄno znaÄajno bolji u odnosu na prvo originalno vinilno MCA izdanje (o Beograd Disku da i ne govorim). LiÄno ne znam ni za jedan sliÄan primer. Preporuka!

Mene užasno nervira! Pogotovu me nerviraju dupli albumi na 45 minuta (El Camino recimo), jer ja da bih dobio 45 obrtaja na mom 'audiofilskom' gramofonu skidam tanjir, premeÅ¡tam, nameÅ¡tam, podeÅ¡avam gumu - taj ko je izmislio cd znao je Å¡ta radi Pri tom mi te nove ploÄe ne zvuÄe kako treba ni kad su glanc nove, a posle petog sluÅ¡anja su ishabane onako kako nisu ni moje trideset godina stare licence. Ne znam ni zaÅ¡to bacam pare na njih...

Da, ima SM5872. Ni Blizu.

Probaj Sennheiser HD215 u Audioplusu u Stražilovskoj. Malo su ti iznad budžeta (110e), ali meni su u toj klasi cene bile najbolje zvuÄno i najudobnije.

+1 kupio sam original album series chris rea, cd road to hell je potpuno isti kao i onaj koji već imam. S tim što sam taj jedan platio koliko i ovih pet.

Dve kljuÄne stvari pri izboru sistema. Na kraju krajeva, bitno je da sistem reprodukuje ono Å¡to volim onako kako ja volim, bez obzira je li zahtevno ili ne. Naravno, ne testira se uvek sistem da bi se kupio, mnogo puta odem kod nekog sapatnika po hobiju, prodavnicu ili na neki Å¡ou da bih se upoznao sa neÄim novim. Na mom disku najbitnije su ove pesme: Another Brick In The Wall 1 - Happiest Days Of Or Lives - Another Brick In The Wall 2 (Pink Floyd) Ovo je snimljeno kao jedna stvar, traje neÅ¡to preko 8 minuta i u principu se može Äuti sve Å¡to je bitno. Pre svega detaljnost i dinamika, ali i prostor pa i snaga sistema. NIje loÅ¡e da se ustanovi i ima li sistem basa i kakvog je taj bas kvaliteta. Babe I'm Gonna Leave You (Led Zeppelin) Boja zvuka i prirodnost, ali i detalji i dinamika. U principu je dovoljno Äuti prvi minut. Sometime World (Wishbone Ash) Na prelazu izmeÄ‘u akustiÄnog i dela u kojem se ubacuje i ritam sekcija mnogi se nabeÄ‘eni sistem jednostavno raspao i 'zgužvao' zvuk. S druge strane, jednom sam prilikom bio Å¡okiran kvalitetom reprodukcije jeftinog sony pojaÄala i joÅ¡ jeftinijih malih canton zvuÄnika. No, zvuk je bio kliniÄki hladan pa mi se svejedno nije dopao. Ali ga je raÅ¡Älanio bolje nego viÅ¡e desetina puta skuplji sonus faber koji se tu naÅ¡ao... Smoke On The Water (Deep Purple) Helikopter iz prve pesme pokazao je veliÄinu sistema. Ova stvar pokazuje ima li sistem muda. IznenaÄ‘ujuće je kad ustanovite da ih neka moderna pojaÄala Äija se cena izražava u hiljadama evra a snaga navodno meri u stotinama vati nemaju, dok ih neki matori marantz ili kenwood risiver od tridesetak iili pedesetak vati itekako imaju. TakoÄ‘e se pokazalo da ih i maleni monitor audio rs1 ili joÅ¡ manji tannoy f1 imaju a neki floorstanderi renomiranih proizvoÄ‘aÄa pak nemaju. Ne deÅ¡ava se uvek, naravno i nije pravilo, skuplji sistem i veći zvuÄnici obiÄno bolje rade, ali nije loÅ¡e proveriti. Take Five (Dave Brubeck Quartet) DeÅ¡ava se da desni kanal ne može da se izbori sa izuzetno dinamiÄnim basom, a na manjim zvuÄnicima može i da prozuji. Temptation (Diana Krall), Colour To The Moon (Allan Taylor) Bye Bye Blackbird (Patricia Barber) Tzv. audiofilski snimci. Kolega nkrgovic je u pravu kad kaže da to uglavnom svuda dobro zvuÄi, ali postoje tu i odreÄ‘ene nijanse. PoÅ¡to sam prethodnim pesmama uglavnom ustanovio sve Å¡to me zanima, ove mi služe za potvrdu utiska i konaÄan sud pri Äemu, verovali i li ne poslednju reÄ ima boja zvuka. Boja je meni možda i najvažnija stvar, a kako za moje uÅ¡i najlepÅ¡u boju ima Tannoy, zato i imam Tannoye u sva tri sistema. SluÅ¡anjem ovih par pesama koje inaÄe dobro poznajem i o kojima imam predstavu o tome kako 'treba' da zvuÄe, formiram svoj sud o nekom sistemu. Koji je naravno krajnje subjektivan...