Koko Bil

Članovi
  • Content Count

    1,990
  • Joined

  • Last visited

  • Days Won

    17

1 Follower

About Koko Bil

  • Rank
    Audiofil
  • Birthday 01/21/1968

Profile Information

  • Gender
    Male
  • Location
    Novi Sad
  • Interests
    muzika, muzi�ki uređaji

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Probaj neki Tandberg s tim zvučnicima, recimo njihov risiver 2075. To je brutalna kombinacija.
  2. Logično je da isti drajver pre 'napumpa' manju kutiju. Za veću kutiju traži više snage.
  3. Obe su basreflex. I moram da dodam, nije ovde u pitanju prevelika kutija, D300 je izvanredan zvučnik. Radi se o tome da im treba i više prostora i više glasnoće u odnosu na D100 da bi pokazali kvalitet. Jednostavnim prebacivanjem A na B i poređenjem pri istom nivou glasnoće manji zvučnici su i glasniji i bolje definisani i imaju više svega. I naravno da se više dopadnu. Zato je prostor osnovni faktor pri izboru zvučnika - veličina prostorije, položaj zvučnika, sweet spot, itd. Sve sam ovo pisao da bih pokušao da članu Zoks77 koji je i postavljač teme ukažem na to da se na njegovo pitanje 'koji je zvučnik bolji' odmah odgovara kontrapitanjem - u kojim uslovima? D300 je objektivno bolji u odnosu na D100, ali u ovoj prostoriji je upravo obrnuto.
  4. U mom office sistemu imam bookshelf (Tannoy D100) i floorstand (Tannoy D300) zvučnike iz iste serije, sa potpuno istim drajverom i koristim potpuno iste kablove. Nema tog ko je rekao da mu se floorstenderi više sviđaju. U ovom prostoru i u ovim uslovima, manji zvučnici dominiraju, veći jednostavno ne mogu da dođu do izražaja... Ja lično ne biram, slušam ih istovremeno
  5. Prodao bih je ja kad bi se neko javio za bazu
  6. Zavisi na koju turu naletiš. To mi je jedan od omiljenih albuma pa imam englesko izdanje iz 1974, prvo nemačko MCA iz 1972, Beograd Disk iz 1980, te novu USA ploču u izdanju DECCA records iz 2010. Najbolje je naravno englesko, dok mi je Beograd Disk na jakom drugom mestu. Nova ploča zvuči kao cd na vinilu, kao i sve druge nove ploče, ali nemac je prava katastrofa... Nema pravila
  7. PGPovi Reggatta de Blanc i Whatever You Want zvuče odlično. Police sam poredio sa holandskim i engleskim izdanjima, a Status Quo sa italijanskim i nemačkim.
  8. S tom pločom je bio pravi cirkus... Komisija je morala nešto da radi, valjda su dobijali neke pare. Pre toga, poznato mi je da su rebnuli Pekinšku Patku, album Plitka Poezija i prvi album Prljavog Kazališta. Ne ulazeći u opravdanost takve etikete, oko toga i nije bilo neke polemike, i Kazalište i Patka su bili pankeri pa im je i pasovalo da budu prepoznati kao 'nevaljalci'. Sa Škripcem su, međutim, potpuno omanuli. Posle, za mene, izvanrednog ali ne naročito komercijalnog prvog albuma, sledio je ovaj kojim su se probili do šire publike. Za pesmu Siđi do reke znam sigurno da je bila hit dvestadvojke, za naslovnu, O je, nisam siguran, ali sećam se da je album bio izuzetno popularan. To što je proglašen za šund je bila sjajna reklama, jer se jedno vreme o tome puno i pričalo i pisalo. Komisija je ispala još smešnija kad je tako isprozivana sa svih strana krenula da brani svoj stav. Kao, siđi do reke večeras ja sam dole je besmislica i budalaština, gde to dole, šta to uopšte znači, jeftina (plitka) poezija, i tako dalje sve u tom stilu... Sve u svemu, glupost.
  9. Meni se ovi Cepelinčići strašno dopadaju. I nisam se ni za trenutak kolebao videvši ploču. Kakav zajeb... Ovo je bez konkurencije najgora ploča od svih koje posedujem. Zvučna katastrofa. Ne vredi ni da nabrajam šta je sve loše. Jednostavnije je da kažem šta je dobro: Ništa! Čak je i omot tanak. Nemojte kupovati ovu ploču. Slušajte cd. Istina, možda je neko drugo izdanje i bolje. Ovo imam ja: https://www.discogs.com/Greta-Van-Fleet-Anthem-Of-The-Peaceful-Army/release/12689739
  10. Nemam nikom drugom da se požalim, pa eto moram ovde... Vazda me iznerviraju podivljali preprodavci vinila na berzi ploča, cedeova i other shits for uplifting gormandizers koja se redovno održava u Novom Sadu. Ne kažem, uglavnom sam sam kriv, jer iako se cela stvar ponavlja kao dan mrmota, ja i dalje odlazim pun entuzijazma i uveren da ću se dobro provesti a možda i naći neku ploču koja mi treba (nema ih mnogo, par naslova)... Međutim, šta se dešava? Na berzi su mahom kršine. A one koje su u iole pristojnom stanju... Ali da krenem redom. Svi se pozivaju na Discogs, sajt koji je nekakvo Pravilo Službe za naše vajne preprodavce. Ok, i ja volim Discogs, smatram da je izuzetno koristan, pa i edukativan. Na tom sajtu definisane su i ocene za ploče, kako omot tako i vinil. I šta kaže Pravilo Službe? Pa evo, u slobodnoj interpretaciji kaže da je ploča sa ocenom Mint neotpakovana (sealed). Da je ploča sa ocenom Near Mint otpakovana ali se na njoj ne vide nikakvi tragovi upotrebe, dakle kao nova. Da je ploča sa ocenom EX ploča na kojoj se mogu primetiti znaci upotrebe, ali da prilikom reprodukcije nema ni krckanja ni šuštanja, kamoli puckanja. VG je ploča koju je i dalje lepo videti, ali ima vidljive znake upotrebe, može se čuti i šušketanje između pesama, ali to je jedna pristojno očuvana ploča. E, Good, zapravo znači Bad. To je ploča sa ogrebotinama koje značajno utiču na reprodukciju, ali ne takvim koje preskaču kao što je to slučaj sa Fair i Poor pločama. Na berzi ima novih, mint ploča, ali one nisu predmet ove diskusije. Ja zagledam stare ploče (ne domaćice, ne zanimaju me) i ne sećam se da sam ikada video NM ploču, a tu i tamo naletim i na EX i to se uglavnom događa Borku iz Yugovinila. Ploče idu od VG naniže, sa omotima koji su malo pa do vidno iskrzani, iškrabani, izlepljeni selotejpom i slično. Po takvom omotu se odmah vidi i u kakvom je stanju ploča. No, tu i tamo vidim nešto interesantno, pa kao fan uzmem da vidim koje je i čije je izdanje, i kad sam je već uzeo u ruke, pogledam i ploču, mada već znam da tako nešto nikad ne bih stavio na gramofon. I evo ga preprodavac, kao onaj sa buvljaka što prodaje sapun koji uklanja sve mrlje - ploča je glanc, staklo, neslušana, super... Ako sam tek došao i u fazonu sam da se zajebavam, pitam i pošto je. Onda on odvali neku cenu kao da stvarno ima predmet koji bi neko pri zdravoj pameti kupio. Ja onda ploču zagledam iz svih uglova, i krenem da mu pokazujem svaku ogrebotinu, fleku, otiske prstiju i slične trice koje krase njegov skupoceni vinil. Ništa to njih ne zbuni - to se ne čuje, ja sam proveravao, svira fantastično, ni ne šušti... A ima i mrguda koji su doneli stvarno dobre naslove i to u pristojnom stanju. Uglavnom su VG, mada ima i VG+. Stvarno, pristojne ploče koje bih i kupio. Međutim, šta se tu dešava? Pa dešava se da oni odrape maksimalnu Discogs cenu, kao da u rukama imaju neko od prvih US ili UK izdanja u NM ili EX stanju, a ne italijanski ili holandski reprint iz sredine ili kraja osamdesetih... Evo vam jedan primer da znate o čemu govorim. Recimo, Deep Purple - Made in Japan na Discogsu košta 60e kad je Made in UK, iz 1972 i kad je Near Mint. I to i nije prvo izdanje, to je neko šesto doštampavanje. Prvo izdanje se momentalno nudi za 5 funti kad su ploče VG, pa do 12 funti kad su VG+. Ako hoćete Mint, ima španski Mint, reizdanje iz 1977. godine za 20e. Eto toliko ta ploča košta na Discogsu. E onda naletite na baju koji ima neke Dorse, Studžise, MC5, Parplove i slično, sve u pristojnom, mahom VG stanju (mada moram reći i da se iako nema puno ogrebotina, na vinilu dobro vidi da je izlizan od trčanja, dakle vidljivi tragovi korišćenja iako to niko ni za živu glavu ne uzima u obzir). I taj baja drapi te svoje italijanske, francuske, holandske, pa i ruske ploče, kao da ima Near Mint originale... I kad ja pitam jel može to za šta traži 6.000 dinara za soma i po, on se naljuti kao da ga nešto zajebavam... Prosto osetite jednu negativnu atmosferu, jednu antipatiju, skoro bih rekao i mržnju... Sreća je prava pa ja mahom imam sve ono što mi treba. Već sam dugo u fazi da kupujem ono što već imam, ali neko bolje očuvano ili interesantnije izdanje. Tako da kad i naletim na tako nešto ali skupo kao prva ljubav, ne bude mi bogznakako žao. Ali me ipak najedi... EDIT: na poslednjoj berzi, sad u subotu, sam osim par ruskih cedeova našao samo The Jam - All Mod Cons, UK iz 1978, stanje skoro pa EX (iako je imalo otiske prstiju i dosta prašine) za dve tisućice. Na Discogsu to ide za od 15 funti do 20 evrića, pa mogu reći da je ok...
  11. Koko Bil

    CD plejer

    Ne treba ti. Imaš i više nego pošten cd plejer. Za stvarno bolje moraš potrošiti mnogo više nego što planiraš.