Ophidian Voodoo

Velike kutije suptilnog zvuka

Novitet na našem tržištu stiže na test s najvećim modelom zvučnika, koji pružaju svestranost i istinski all-round kvalitet.

Iako je kompanija Ophidian osnovana pre samo 15 godina, to se ne bi reklo pri pogledu na njihove zvučnike – gotovo svi modeli izvedeni su u klasičnom i pomalo konzervativnom dizajnu, a jednostavna estetika oslanja se najpre na pravilne proporcije i kvalitet završne obrade, kao najveće adute. Osnivač i glavni dizajner Gareth James postavio je kao svoj prvi cilj da konstruiše kompaktne kutije koje će zvukom premašiti skroman gabarit, i tako je 2011. nastao prvi model Minimo. Nakon prvobitnog uspeha, asortiman je proširen i danas obuhvata tri regalska i četiri podnostojeća zvučnika, što i dalje nije mnogo i uliva nadu da ostrvski proizvođač još uvek stavlja sveukupni kvalitet ispred trke za profitom. Za prvi susret sa Ophidianom stigli su nam njihovi najveći i najskuplji zvučnici, pod nazivom Voodoo.

Vrhunska izrada

Iako ne spada među najveće zvučne kutije u apsolutnom smislu, s visinom od 130 centimetara i pozamašnim gabaritom, Voodoo od samog početka ostavlja utisak ozbiljnog i sposobnog zvučnika. Proporcije su potpuno pravilne i bez ikakvih dizajnerskih ukrasa, dok su korpulentni kabineti obloženi prvoklasnim prirodnim furnirom od orahovine, a u izboru je još i hrastov furnir. Na prednjoj strani smeštena je trosistemska topologija, koja započinje srednjetonsko-niskotonskom jedinicom prečnika 180 milimetara. Nije nam poznato gde su postavljene rezne frekvencije, jer je u pratećem materijalu navedeno samo da je skretnica opremljena prvoklasnim komponentama iz Mundorfa, ali proizvođač insistira da ova jedinica ima ulogu mid-bas drajvera. Ovaj drajver opremljen je aluminijumskom membranom i smešten u sopstvenu unutrašnju komoru, koja ga potpuno izoluje od ostatka kabineta. Kalotni visokotonac postavljen je ispod mid-basa kako bi bio više u ravni sa ušima slušalaca. Tekstilna visokotonska membrana prečnika je 22 milimetra i tretirana je posebnim slojem zvanim Sonolex, što je patentirana tehnologija ugledne norveške kompanije SEAS. Sledi par niskotonskih jedinica koje imaju aluminijumske membrane prečnika 265 milimetara, dok je u dnu fronta postavljen logotip kompanije.

Iako je, kao kod svih velikih zvučnika, zadnja strana prilično pusta, pažnju privlači velika metalna rešetka u donjem delu – u pitanju je Ophidianov patent, nazvan AEROFLEX. Rešetka je izvedena s brojnim prorezima pod uglom od 45 stepeni, a u pitanju je svojevrsni bas-port, koji pomoću precizno proračunate dužine cevi i veličine otvora smanjuje brzinu protoka i vrtloženje vazduha. Fabrika tvrdi da AEROFLEX znatno poboljšava dinamičke osobine i obezbeđuje jednak tonski balans bez obzira na glasnoću, kao i da pruža čist i precizan bas iz svakih, pa i najkompaktnijih kabineta. Metalni panel takođe integriše jedan par veoma kvalitetnih zvučničkih terminala, dok su u gornjem delu ugravirane osnovne tehničke karakteristike i napomena da su zvučnici ručno izrađeni u Velikoj Britaniji. Postolje zvučnika izvedeno je u ravni s kabinetom i izdvojeno crnom bojom, a uz doplatu se može dobiti postolje od punog aluminijuma, sa isturenim nožicama za bolju stabilnost i moderniju pojavu.

Slušni test

Uprkos velikom gabaritu, Voodoo zvučnici sposobni su da kreiraju intimnu atmosferu, u šta smo se uverili uz Badija Gaja na albumu “Blues Singer”. U uvodnom delu numere “Crawlin’ Kingsnake” mogle su se jasno čuti najsitnije vibracije akustične gitare, ali još je impresivnije bilo zvečanje metalnih žica, uz dovoljno precizan i distanciran odjek. Ulazak Gajevog vokala postavio ga je u središte pozornice, a glas je bio izražajan, povremeno emotivan i baršunast, a katkad energičan i snažan. Bluzerski tim snova, sačinjen od Gaja, B. B. Kinga i Kleptona, bio je postavljen na sjajno odmerenu pozornicu, koja nije bila prevelika, a osećaj prostora i bliskosti postignut je preciznim pozicioniranjem po dubini – sve vreme je bilo sasvim jasno da Voodoo može mnogo više u pogledu širine scene, ali da je ovo tačno odgovarajuća veličina. Sve se ponovilo u numeri “Anna Lee”, ali su manje dominantne gitare dopustile još jasniji izraz Gajevog glasa, a Ophidiani su nas još jednom opčinili fantastičnim odjecima – retko se sreće ovako suptilna i bliska reprodukcija iz velikih zvučnika.

Nakon izražajne reprodukcije Badija Gaja, album “Sol Salutis” pružio nam je još bolji uvid u tehničke sposobnosti zvučnika, a Voodoo se nisu stideli da pokažu mišiće. Pozornica se znatno povećala i sada je obuhvatala prostor van bočnih ivica kabineta, a po potrebi je dobacivala i do zidova. Generalno, testirani Ophidiani traže dosta prostora za pun zamah – možda i više od rivala približnog gabarita, ali ako im udovoljite, uzvratiće vam zaista izuzetnom trodimenzionalnom scenom i obiljem vazduha oko tonova, što će sveukupnu artikulaciju podići na viši nivo. Ovakav prikaz nastavio se uz Daft Punk, koji su bili postavljeni na ogromnu scenu, na kojoj je svaki ton bio prikazan potpuno jasno i definisano. Basovi su uvek odlično odmereni i, prema našim ušima, ima ih tačno koliko treba – u zavisnosti od snimka i vrste muzike. Iako poseduju četiri velika bas-drajvera, ovi zvučnici nikada neće zvučati prenaglašeno u niskotonskom opsegu, već će on biti uklopljen u širu muzičku sliku, a velike sposobnosti biće primenjivane s merom i onda kad je potrebno. Stoga su basovi u numeri “Giorgio by Moroder” bili isprva diskretni, a zatim su se postepeno pojačavali i prelazili u prvi plan, da bi se Ophidiani u završnici pretvorili u prave ritam-mašine, koje tuku iz sve snage i ispunjavaju sobu masivnim, precizno ocrtanim i brzim udarima najnižih tonova.

U pogledu kolorita rekli bismo da su Voodoo prilično neutralni zvučnici, koji reprodukuju zvuk bez veštačkih dodataka i dobro će se složiti s različitim sistemima. S druge strane, njihovi dinamički kvaliteti, kao i spoj velike pozornice i intimnog prikaza, nekako stavljaju kolorit u drugi plan – sve što smo im servirali zvučalo je verodostojno i upravo onako kako pamtimo, pa smo vrlo brzo utvrdili da Ophidiani u ovoj disciplini zavređuju najviše ocene. Bilo da su u pitanju sintetički tonovi Kraftwerka, blago prigušene note Klarkovog klavira u numeri “After Hours” ili prašteće činele tokom Kleptonove solo deonice na “Cocaine”, ove kutije imale su savršeno pogođenu boju tona – pomalo kameleonski i prilično impresivno, naročito ako se uzme u obzir njihova veličina. Iako proizvođač ne daje previše tehničkih detalja, poznato je da nominalna impedansa iznosi četiri oma, pa sigurno pada i niže, što znači da Ophidiani mogu predstavljati popriličan izazov za amplifikaciju.

Zaključak

Uprkos kratkom prisustvu na tržištu, jasno je da kompanija Ophidian ima već utemeljen sistem vrednosti, koji želi da usadi u sve svoje zvučnike. Kad su u pitanju testirani Voodoo, oni se nameću kao zvučnici koji su sposobni da zadovolje različite i često oprečne audiofilske zahteve. Udovoljite im u pogledu veličine prostorije i jednako kvalitetnog ostatka sistema, i dobićete zvučne kutije za ceo život.