Ron Carter @ Porgy, Vienna, 14. Nov. 2018

[DejanM]

Na pocetku nekoliko osnovnih podataka ... Legenda jazza, basista Ron Carter je nastupao u beckom jazz clubu Potgy & Bess, sinoc, sa bandom koji su jos cinili:

Renee Rosnes - klavir

Jimmy Green - tenor saxophone

Payton Crosley - bubnjevi.

Koncert je trajao prvo jedan sat pa je onda bila pauza od pola sata da bi u drugom delu band svirao jos nekih sat i po. Sada vec 81.godisnji basista medjutim ni u jednom trenutku nije pokazivao znake umora, niti su se u njegovom sviranju mogli primetiti bilo kakvi znaci dekocentrisanosti (kao npr. u nastupu Mc Tynera u ovom istom klubu pre par godina kada je iznenada zavrsio koncert nakon svega 45 minuta pri tome svirajuci samo standarde sa poduzim pauzama izmedju pesama).

Svirka je u prvom delu bila laganija, melodicna, decentna, sublimirajuca, ... ulazila je pod kozu, jer je band pratio melodijske linije odlicno se udopunjavajuci. Solo deonice su imali svi muzicari ali su naravno one Ron Cartera bile posebno zanimljive. A o njima ne vredi trositi previse reci - na momente sam imao utisak da je on srastao sa svojim instrumentom. Njegov nacin sviranja basa me je po tehnici sviranja podsetio na Oscara Petiforda (koji je preminuo kada je Carter napravio svoj prvi snimak: 1960) zbog cistote tona, njegove preciznosti i na momente bravurozne tehnike.

Druga polovina koncerta je bila nesto brza ali sa jednim izuzetnim blues-om, koji je tempo malo usporio, ali je zato svojom melodijskom linijom ucinio da publika odusevljeno pozdravi solo deonice na basu, klaviru i bubnjevima. Prvi put sam imao priliku da slusam u zivo kanadsku pijanistkinju Irene ili Renee Rosnes. Ona ima klasicno obrazovanje ali je karijeru kao jazz pijanista pocela u bandu Joe Hendersona jos 1986. Od tada je nastupala i snimala sa muzicarima kao sto su Wayne Shorter, J.J. Johnson, James Moody, Bobby Hutcherson, .... Uostalom ako ste belac, i to uz to jos i zena, morate biti nesto posebno da bi svirali sa men in black: americki crni jazz muzicari gotovo uvek nastupaju u tamnim odelima sa belim kosuljama i tamnim kravatama. A tako je bilo i prosle veceri. I zbilja: Renee jeste nesto posebno. Njeno sviranje klavira bi se mozda moglo opisati kao melodicno, ali ono sto je meni posebno palo u oko (koji glup izraz, uzgred budi receno), jeste lakoca njenog sviranja. Ona se neverovatno brzo prebacivala iz klasicnog blues fazona u solo deonice klasicne muzike, da bi odmah potom prelazila u diskretnu pratnju ostatka banda. Jimmy Green je saksofonista koji vise polaze racuna na finocu i preciznost izraza, nego na snagu. I u tome je susta suprotnost saksofonistima kao sto je npr. Kenny Garrett. Njegov nesto meksi zvuk i pristup sviranju ga ipak nije sprecio da izbaci nekoliko prilicno divljih solo deonica. Bubnjar Payton Crosley je vecinu koncerta odsvirao sa metlicama. Na taj nacin je ritam sekcija imala nesto meksi zvuk. Uostalom bilo je dosta laganije svirke, narocito u prvom delu nastupa, gde se njegovo decentno i prefinjeno drzanje ritma u pozadini odlicno uklopilo kao pozadina solo deonicama ostalih clanova banda. Njegove solo deonice su bile malo neobicne: nisu prstale, nije bilo divljeg razaranja bubnjeva, vec vise sviranja na njima. Sviranja u smislu pracenja odredjene melodijske linije a manje u smislu demonstriranja tehnike lupanja po bubnjevima.

Sve u svemu odlican i nadasve posten nastup zrelih jazz muzicara. Ako slucajno dodjete u priliku da poslusate ovaj band Ron Cartera (on je sada na turneji ali ne znam gde ce sve nastupati), nemojte je propustiti.

[Filipescu]

Hvala na odlicno prenesenim utiscima. Na zalost, iako zivim u Becu, bejah odsutan poslovno juce, tako da nisam mogao da idem na nastup...Videcu da li mogu negde drugde u okruzenju da ih uhvatim.