Andrew Hill

[DejanM]

Postoje izuzetni muzicari koji, iz nekog razloga, nikada ne dostignu slavu koju po svojim muzickim kvalitetima zasluzuju. Jedan od takvih je sigurno jazz pijanista Andrew Hill.

Rodjen je 1931 u Chicago-u. Jos kao mlad je poceo da se bavi muzikom, prvo svirajuci accordion, da bi sa 13 godina presao na klavir. Svirao je u pocetku R&B, da bi nesto kasnije isao na turneje sa lokalnim jazz muzicarima. Pocetkom 1950-tih je imao prilike da svira i sa Charlie Parker-om i Miles Davis-om. Nakon jedne turneje sa Dinah Washington, Andrew Hill odlucuje da se skrasi u New Yorku. Bila je to 1961. Od 1963 dobioja ugovor sa Blue Note i do 1970. izdaje seriju albuma pod svojim imenom za Blue Note. Ti albumi su mu doneli ugled medju jazz elitom, i on je postao poznat, ako ne siroj publici, onda svakako ljudima koji su pazljivije pratili jazz.

Ono sto je znacajno za te Blue Note albume jeste da su bili inovativni, nepredvidljivi. Hill je kombinovao elemente Bebop-a sa elementima free jazza, stvarajuci jednu neobicnu, i potpuno novu muziku. Po stilu svirabnja klavira, Hill je otprilike nastavio tamo gde je Monk stao - disonantnost Monka je razradio dalje, poigravajuci se sa melodijom tako sto ju je vodio na put koji je imao puno skretanja - na put za koji nikada unapred ne znate gde ce vas odvesti. Kritika je te albume, u nedostatku boljeg opisa, klasifikovala kao: post Bop. Nesto kasnije je njegova muzika dobila jos i etiketu avantgardnog jazz-a.

Ti Hill-ovi Blue Note albumi su zbilja jako interesantni. Od onoga sto sam ja slusao mogao bih da preporucim njegov prvi album za Blue Note: Black Fire iz 1963 i svakako izuzetni Point of Departure iz 1964.

Na Black Fire postava je jaka: pored Andrew Hill-a na klaviru sviraju jos i Roy Haynes na bubnjevima, Richard Davis na bass-u i Joe Henderson na saxophonu. Godinu dana kasnije na albumu Point of Departure pored Henderson-a i Davis-a sviraju jos i Tony Williams na bubnjevima, Kenny Dorham na trubi i Eric Dolphy na klarinetu. Iz ovih postava se da zakljuciti da Andrew Hill nije imao problema da za svoje albume dobije najveca imena jazza tog vremena, sto ukazuje na ugled koji je uzivao medju samim muzicarima.

 

[DejanM]

Nesto kasnije Andrew Hill se seli za Kaliforniju, gde ce od 1989 pa sve do 1996 raditi kao predavac jazz-a na Portland State University. Nakon smrti svoje prve supruge, Andrew Hill ce se ozeniti po drugi put i ponovo vratiti da zivi u New Yorku (u stvari u New Jersey-iju). Nastavio je i dalje da izdaje albume sa gotovo iskljucivo svojom muzimkom. Od kako je poceo da izdaje svoje albume za Blue Note 1963, Andrew Hill je gotovo uvek svirao svoje kompozicije. Takodje vise nije radio kao sideman. To je verovatno i uticalo na cinjenicu da nije bio preterano poznat. Sa druge strane ukazuje na Hill-ovu nespremnost da pravi kompromise.

Vrhunac njegove karijere je verovatno bio album Dusk, koji je objavio 2001. Te godine je taj album od strane i Down Beat-a  i Jazz Times-a proglasen za jazz album godine. Dve godine kasnije, Andrew Hill je dobio Jazzpar Prize, sto je povecalo interes i za njegove ranije albume. na taj nacin Andrew Hill nije bio jazz outsider - daleko od toga. Ali s obzirom na genijalnost njegove muzike, to je bila veoma skromna nadoknada jazz javnosti.

Andrew Hill je preminuo 2007. u New Jersey-iju.

[DejanM]

Poslusajte muziku Andrew Hill-a. Ona vas na prvo slusanje sigurno nece oboriti sa stolice niti cete pocupkivati na zanosne ritmove - jer ih nema. To je muzika za ozbiljno slusanje. Ali ako joj posvetite duzno vreme, verujem da necete biti razocarani.

[TurboMaximus]

S Hilom ne može lako da se pogreši. Potraži njegova japanska izdanja za EAST WIND ili odlične Mosaic Select komplete. Vredi i gotovo sve što je snimio šezdesetih.

[Krca44]

Dobar album, kasniji Andrew Hill - Nefertiti ( East Wind 1976 )

 

Black Fire imam na ploci ali mi zato Pointe Of Departure stalno bezi

[DejanM]

Nefertiti jos nisam poslusao ali cu to da uradim u najskorijoj buducnosti. Naziv je interesantan - ima li uopste veze sa Miles/Shorter-ovom stvari sa istoimenog albuma ?

[DejanM]

Malo je potrajalo ...

Preslusao sam ovaj album koji je Krca predlozio: Nefertiti. Dobar album. Zapravo odlican ... Naravno odmah mi je privukla paznju naslovna stvar Nefertiti, koja je postala jedan od jazz standarda. Wayne Shorter je komponovao Nefertiti za istoimeni Miles Davis album iz 1968. (to je bio poslednji akusticni album Miles Davisa). Nefertiti je bila interesantna po tome sto je uvela jednu interesantnu inverziju u jazz: duvacki, vodeci, instrumenti ponavljaju jednu istu melodijsku liniju bezbroj puta dok zapravo ritam sekcija solira i vodi pesmu. To daje jednu pomalo pomerenu atmosferu. Posmatrano sa stanovista razvoja modalnog jazza onog vremena, bio je to interesantan eksperiment, koji je medjutim privukao dosta paznje i Nefertiti je bila svirana kasnije u raznoraznim verzijama i izvodjenjima, dok je taj "trik" sa inverzijom solo i ritam instrumenata koriscen i u modernoj rock muzici (mada ne previse cesto - pada mi na pamet Massive Attack).

Andrew Hill svoju Nefertiti cini nesto kompleksnijom. Ovde se radi o 3 instrumenta: klavir, celo i bubnjevi. U klasicnom jazzu, sva ova tri instrumenta su pripadala ritam sekciji sve dok poznati jazz pijanisti nisu razbili tu semu i od klavira napravili ravnopravan instrument u jazzu. Ovde celo preuzima vodecu ulogu dok je klavir taj koji ponavlja jednu istu temu (nije ista sa Wayne Shorterovom). Tako da ta inverzija postoji ali je u drugoj polovini pesme Hill razbija i okrece ponovo uloge cela i klavira. Pri tome bubnjevi imaju ravnopravan tretman i oni sve vreme u pozadini sviraju - nisu svedeni na davanje ritma.Ono sto je medjutim bitno jeste ta neobicna atmosfera. Cini mi se da je ovde, zbog drugacije kombinacije instrumenata i druge melodijske linije, postognut visi nivo spiritualnosti. Dok je Shrorterov original dramatican, Hill-ova verzija je spiritualna. Odlicna ...

Ostatak albuma je u tom stilu. I opet, Hill zahteva vise pazljivih slusanja i ako mu posvetite vreme i paznju, bicete nagradjeni neobicnim putovanjem u nepoznato.