DejanM
-
Posts
5,917 -
Joined
-
Last visited
-
Days Won
30
Content Type
Profiles
Forums
Events
Gallery
Posts posted by DejanM
-
-
On 13. 2. 2024. at 13:00, Klops said:
Mateo je jos jedan iz ere "internet" gitarista.Neosporna je njegova skoro pa savrsena tehnika, pogotovo sto desnom rukom svira pozicijom "bas" plejera, sto mu da daje siroke mogucnosti.Mlad je i extra talentovan.Ima ih jos takvih.Svaki dan po neko iskoci..Mateo je jedan, pa Guthrie Govan,Ichika Nito, pa decko iz Polyphia-e (zaboravim mu ime), svirali su sa Vaijem (lici na korejsku satiranu lutku( pa ne zaboravimo ni Igora Paspalja sa nasih prostora...Dakle gomila , ovi mi sad padaju na pamet iz glave...
E tu dolazimo do problema.Kada upitate nekoga "obicnog" slusaoca muzike,, ko je njabolji gitarista, vjerovatno cete da dobijete odgovor nesto kao Klepton, Nofler, pa Stefanovski ako ste odavde, Blekmur, Peter Green ,Angus Jang,,rok ikone.. itd itd..Oni malo naslusaniji okrenuti prema kompleksnijem zvuku ce reci Joe Pass, G Green, itd itd da ne nabrajam..onda red Pako de Lusije,Al Dimeole itd itd...Onda red onih rock zajebanih shredera Vai, Satriani, Petruci....
Zasto ovo spominjem..Zato , jer gitaristi kao Mateo koji su skoro pa savrseni, imaju jednu ogromnu falinku.Nisu dobri autori.Bar ne u mejnstrim smislu.I to je ono sto gomilu savrsenih muzicara odvaja od onih koji su "stvarno uspjeli"..Taj decko ima sada vec tehniku , koju, usudjujem se reci,, recimo, Klepton nema niti je ikada imao..ali mu nikada bije ni bila potrebna.Za stvaranje muzike je imao neku drugu zicu i zato je veliki..bez te zice, tesko ce momci pout Matea postati veliki, najveci itd..Mozda hoce, da ne prejudiciram stvari, jos je jako mlad...Ali ako ne postane dobar autor, lako sa svojom vjestinom pada u zaborav ili ostane obozavan od manje kolicine opskurnijih slusalaca koji jako cijene tehniku...
Od mladje generacije koji su to uspjeli su recimo ,Joe Bonamassa i Jonh Mayer....Upravo zato sto su postali solidni autori i sasvim dobrom vjestinom i tehnikom...Ima na hiljade primjera, ovi mi samo onako padaju na pamet...
I da, mozda najbolji i najeksplicitniji primjer je John Frusciante...MIlion sam puta bio u prilici da cujem, kako je jedan od ponnajboljih gitarista danasnjice..Momak koji je srce Red hot Chilli Peppersa..Ko je slusao ploce RHCP-a sa njim, gledao koncerte, video na jutjubu moze da zakljuci jedno...a to je...a to odgovorno tvrdim...da je on jedan saaasvim obican i prosjecan gitarista.U moj zgradi ima bar 2 klinca koju su tehnicki bolji..U jednom gradu od 200 000 stanovnika ima ih bar 500...odgovorno tvrdim...NIsta posebno nije u tehnicko gitaristickom smislu.Cak bih dodao, da je upitna vjestina u nekim podrucjima . ALI...njegova urodjena sposobnost da napravi solo od 3 ili 4 tona, i da bude savrsen i da svaka nota bude na svom mjestu da pomislite da to moze samo tako i nikako drugacije je nesto za divljenje..urodjeni talent za harmoniju, za harmoniziranje melodije pa i bek vokala je nesto sto ga cini skoro pa svarsenim za taj posao..Zato imate mnogo ljudi koji kazu za njega da je top iako je u tehnickom smislu daaleko od toga..Da, i ja ga obozavam zbog tih elemenata..Poslusati Stadium Arkadijum , dupli album, i slusati samo njegove gitare, harmoije, elegantna rjesenja , i bek vokale..je remek djelo.
Malo sam se raspisao...jer momke poput Matea gledam cesto..zelim im sve najbolje..Ali, moraju postati dobri autori da bi postali opste prihvaceni od siroke zajednice ili ostanu u uzem krugu ljubitelja instrumenta, tehnike sviranja itd itd..
Tacno tako. Dobra tehnika sviranja nekog instrumenta pomaze da umetnik moze lakse da iskaze svoje ideje, osecanja, ... Ali ako ih nema, onda tehnika bez tog duhovnog ili umetnickog sadrzaja, ne predstavlja gotovo nista.
Na ovom prvom Mancuso albumu medjutim ima dobrih delova. On ne demosnstrira tehniku demonstracije radi, vec je koristi funkcionalno u kontekstu pesme. Postoje i sporiji, laksi delovi, koji su odsvirani sa feelingom (sto bi se reklo), tako da slucaj Mancuso ostaje da se prati.
-
Matteo Mancuso je mlad (27. god.) gitarista, poreklom sa Sicilije. Skrenuo je na sebe paznju svojom neubicajenom tehnikom sviranja gitare. Kada su stigle pohvale od takvih muzicara kao sto su recimo Steve Vai, Al di Meola ili Bonamassa, javnost je pocela da se vise interesuje za "najboljeg gitaristu na svetu", kako su vec poceli da ga nazivaju.
I zbilja njegova tehnika sviranja je impresivna. Ali sama tehnika nije dovoljna. Prosle godine se pojavio njegov prvi album pod nazivom: The Journey. 9 pesama, odsviranih u trio formatu (bas, bubanj, gitara) u nekom jazz fusion fazonu, bez vokala. Svirka nije losa.
U svakom slucaju Mattea treba imati na radaru u godinama koje dolaze. Potencijal je zbilja velik.
-
20 sati ranije, nesone said:
Bio sam dobar. Doneo mi Bozic Bata.
Cestitam. Mene je oborio kada sam ga cuo. Nisam verovao da se za te novce moze dobiti tako svirajuca sprava. Uzivaj ... i srecna nova ...
-
Willie Dixon je sigurno jedna od najzasluznijih licnosti za sirenje i propagiranje Chicago Blues varijante, narocito ako se zna da je radio od 1948 do 1960 za Chess Records (izmedju ostalih). Medjutim ono po cemu je Dixon zbilja znacajna pojava u Blues muzici jeste veliki broj pesama koje je napisao a koje su stekle veliku popularnost. Jedan od reprezentativnijih albuma koje je snimio jeste I am the Blues sa nekim od njegovih najpoznatijih pesama. Kada pogledate tu listu pesama, onda shvatite koliko je veliki uticaj Bluesa bio na stvaranje moderne Rock muzike, jer je gotovo svaka od ovih pesama kasnije obradjena (ne jednom) od strane kasnije poznatih Rock bendova.
-
Vrhunska blues ekipa live na jednom mestu ... Godina je 1963.
-
Drugi sistem koji bih izdvojio jeste sistem napravljen oko Cayin-ovog integralca (sa cenom oko 2500 eura). Radi se o PP konfiguraciji sa KT88. To nije sviralo savrseno i nije moglo da se meri sa najboljim sistemima na sajmu ali je sviralo dobro. Cini mi se kao dobar ulaz u svet lampi za ne bas previse novca i sa dovoljno snage da pokrece i nesto malo zahtevnije zvucnike.
-
Bio sajam u Becu. Bilo jako dobrih sistema. Na mene je TAD system ostavio najbolji utisak. Ali to sve kosta mnogo novca i za vecinu ljudi je nedostupno. Medjutim od sistema koji ne kostaju bubreg, izdvojio bih dva. Prvi je novi Creek integralac 404A (sa cenom od nesto malo manjom od 1000 eura) koji je pokretao male Harbethe. To nije sviralo samo iznenadjujuce dobro (pored ovih preskupih sistema) vec je spadalo medju najbolje sisteme na sajmu. Bio sam iznenadjen narocito sposobnoscu ovog sistema da u ne bas povoljnim uslovima (relativno mala soba) stvori jako dobar osecaj prostora i jasan raspored instrumenata u tom prostoru. Osim toga su Harbethi stajali dosta blizu zadnjeg zida, nije bilo nekih narocitih akustickih adaptacija sobe, nikakve zezalice tipa raznoraznih rezonatora i slicno; znaci veoma blizu realnim uslovima upotrebe, a sviralo je izvanredno.
-
Malo klasike: Yuja Wang - The Berlin Recital
Uzgred, pogledajte kako Yuja svira Bumblebee ...
-
Slucajno naletih na ovo poredjenje na youtube-u ... Cini mi se interesantnim ...
-
Svaka cast na ovoj kolekciji. Ja imam sve albume sa ove liste izuzev The Original Fleetwood Mac. Posto je to kompilacija njihovih starijih stvari necu se mnogo truditi da ga nabavim. Ali ima jos jedan izvanredan Fleetwood Mac album koji nije u ovoj kolekciji: Live in Boston. Fantasticni live snimci na 3 CDa - tu naravno mislim na postavu sa Greenom. Postoji i Live in Boston koji je snimila postava iz 2000-tih ali ovde se radi o snimcima nastalim na tri koncerta u Bostonu 1970. godine. Sjajna svirka, na momente prilicno heavy. Svaka preporuka ...
-
Blues Jam in Chicago Vol. 1 & 2 (2 CDa) je snimljen u januaru 1969 sa "pravim" Fleetwood Mac (dok su jos svirali Green i Kirwan, pre nego sto su se obojica raspala od LSDa i alkohola) uz pomoc Willie Dixon-a, Otis Spann-a i ostalih .... Za ljubitelje bluesa ovo je obavezno gradivo.
-
JBL Ti serija je bila dobra serija zvucnika.
-
Iskopavanje starih snimaka, nastalih uglavnom u nekim privatnim aranzmanima, se nastavlja. Tako se pojavio "novi" album John Coltrane-a, odnosno radi se o snimcima iz 1961. nastalih u Village Gate klubu u New York-u. Bili su to nastupi Coltrane kvarteta (koji su u tom trenutku cinili McCoy Tuner, Elvin Jones i na basu Reggie Workmann ili Art Davis) sa Eric Dolphy-ijem.
Svirka je odlicna ali je snimak los. Dosta los. Dolphy se cuje kao da svira iz toaleta a ni Coltrane nije mnogo bolje snimljen. Klavir se na momente samo naslucuje. Bubanj se solidno cuje. Steta sto je ovakav kvalitet snimka pokvario inace dobru svirku. Cudi me da nisu uspeli da zvuk poprave bar na nivo podnosljivog.
-
Nastavio sam da kupujem kolekcije CDova tako popunjavajuci praznine u svom "obrazovanju". Ovde se radi o kolekciji od 10 CDs koji pokrivaju nekih 16 albuma John Lee Hookera u periodu od 1958 do 1962. Na jednom CDu se nalaze jos i 20 snimaka nastalih u periodu od 1948 do 1953. Ti snimci su mi bili posebno interesantni jer bi po prirodi stvari trebali da budu blizi izvornom blues-u.
Ovo je dobrim delom Mississippi blues ali u dosta pesama mogu da se prepoznaju rifovi i ritmovi, koji su kasnije krasili blues. Snimci nisu audiofilni, kao sto se moze predpostaviti, ali ni pesme nisu mnogo zahtevne u smislu slozenosti ili mnostva instrumenata: uglavnom su odsvirane pomocu gitare i usne harmonike. Dominira Hookerov glas. Ovaj set nije za slucajne prolaznike kroz blues svet, vec za one koji su mu posveceni. Jer kao sto neko rece: " Postoji Bog, posle njega John Lee Hooker, pa onda velika praznina, pa onda svi ostali".
Travelin(1960).thumb.jpg.82337d82ccaecacd6b4abaec5276c33c.jpg)
-
Treci album Fleetwood Mac iz 1969 po imenu: Then Play on. To je onaj "pravi" Fleetwood Mac koji je predvodio Peter Green(baum) i kada je band svirao blues (ili R&B). Green je bio jedinstvena pojava u rock muzici proslog veka a ovo je jedan od najboljih dokumenata njegove posebnosti.
-
Donald Byrd je jedan od mojih omiljenih jazz trubaca. Volim njegov cist zvuk trube. Njegova svirka deluje na prvi pogled jednostavno, ali nije bilo mnogo trubaca koji su mogli da sviraju sa takvom lakocom i preciznoscu kao Donald Byrd. Osim toga njegova svirka je melodicna, pristupacna ... Svi ti kvaliteti se mogu odicno cuti na ovom albumu iz 1961: Cat Walk. Nepretenciozan hard bop ali sa bezbroj finih detalja, lepih melodijskih linija i sa sjajnim sviranjem Donald Byrd-a.
-
On 3.8.2023. at 15:28, sondek said:
Matori zvuci sjajno. Narocito mi se svidja sto se milimetar nije pomerio sa svog stajlinga uprkos godinama. Glas je tu kao pre 20,30, 40 ..., a od tela i onog sto su godine uradile ni najmanji kompleks. Neverovatno, respect!
On deluje na prvi pogled kao potpuni ludak, narocito imajuci u vidu njegove eskapade sa drogama, bi-sexualnoscu, skidanje na sceni (jednom davno u Beogradu je pevao sa sajkacom na glavi i polu go) ... ali kada poslusate njegove interviews, bar ja sam bio zaprepascen njegovim obrazovanjem, lucidnoscu, zdravom rezonu, ... pre bi se reklo da se radi o nekom gimnazijskom profesoru nego o "ludom" rock muzicaru.
A napravio je toliko dobrih pesama, narocito u periodu kog se i sam ne seca zbog heroina ...
-
-
-
-
-
12 sati ranije, Borko said:
Volim Cliforda, ali interesantno da ovde niko ne pominje još jednu legendu jazz trubača koji je takođe završio nasilnom smrću. To je Lee Morgan koji je ubijen. On je imao baš hitove u pravom smislu reči i van jazza. Vedi pogledati film: "I called him Morgan"
Pominjali smo ga ranije. Postoji i njegova edicija Milestones of a jazz Legend:
19 albuma na 10 CDs ...
-
Kada se citaju biografije jazz (i ne samo jazz) muzicara, covek ne moze ponekad da se nacudi tolikoj kolicini muke, bede, ocaja ... Meni nekad kada je mi je tesko, pomislim na neke od tih sudbina. Ne pomaze uvek ali ponekad zbilja pomislim "pa i nije meni bas tako ni lose" ...
-
6 sati ranije, sondek said:
Znaci blizu sam vec da sam pokupovao skoro sve... tu sam negde odprilike na 15-om vinilu. Sad si me naterao da pogledam spisak i idem do kraja sto uglavnom ne radim, vec volim da skupljanje ploca ide spontano godinama, zapravo decenijama. Ne volim nista instant, pa ni brzinsku kupovinu ploca..lepota skupljanja mi je sto to ide sporom brzinom na 33.33rpm🙂. Sjajan trubac, uz Howard McGhee moj omiljeni. Btw. Jedan od retkih iz tih vremena koji je bio cist po pitanju narkotika. Steta sto je otisao tako mlad, samo mozemo da mastamo kako bi ta karijera izgledala.
Stvarno je nepravda. Ako uzmemo recimo kao primer Art Blakey-ija: pusio kao Turcin, ceo zivot bio na heroinu, bio i ozbiljan alkoholicar, neprekidno sa svojim bandom obilazio sela po Americi, Africi, Evropi, ... i u svakom selu bi nahvatao po neku zensku, zenio se 4 puta, oficijelno je imao 10-oro dece a neoficijelnio nije ni sam znao koliko, i doziveo je 71. godinu. Bio je sjajan bubnjar, napravio gomilu fenomenalnih albuma ali i vrlo specifican lik. I sa druge strane Cliford Brown koji nije pio, nije pusio nije uzimao droge imao jednu zenu i jedno dete. I strada u saobracajnoj nesreci sa 26 godina ....
Moram da citiram Sony Rollinsa: "Clifford was a profound influence on my personal life. He showed me that it was possible to live a good, clean life and still be a good jazz musician."
Travelin(1960).jpg.fcf0372a753ba9064d8bce2c2d5d8175.jpg)
Šta se sluša ?
in Muzika
Posted
Novi album Christian McBride-a u duetu sa takodje basistom Edgar Meyer-om. Album u kom sviraju samo dvojica muzicara na basu - obecava veliku dosadu. Ali na ovom albumu svirka je vrlo daleko od toga. Ono sto mozda iznenadjuje jeste melodicnost pesama. Nema beskrajnih solo deonica ali ima veoma interesantnih melodicnih pesama.