Pesmarenje

Smaras i ti

Smaras i ti

Nije greska, potpuno ispravno.

Marina Jambrović | ISKRA DUŠE Slika Sunce zalaskom Dunav ljubi – Marina Jambrović (Odlazak nije daleko) Kad pođem (možda) bez povratka, Koferi, ni prtljag neće mi trebati Sve u dušu moju će stati. Večno ću kroz njene prozore Gledati: Drage ljude, prijatelje, Voljeni grad, Dunav Dušom će proticati. Ne reci! Tamo daleko je lepo Ne znaš patnju – Ne poznaješ dubinu boli – I nikada neka ne saznaš Kako se izdaleka Kamen i gruda zemlje voli. Važni su mi dani... Vreme koje upravo teče, Možda se jednom, ipak vratim U neko novembarsko veče. Poneću šaku zemlje – ravnice To je sve što mi treba, Umesto suze Kap Dunava u oku I ukradeni oblačak iznad njega.

Dragoš Pavić – JA ZNAM Ja znam da niste čuli i da vas nije briga da li sam sa Goča, Jelice il Stiga. Nebo i voda i širina sveta raspiruju priču da je tamo bolje nego naše njive, sazvežđe na nebu, pokošeno polje... Zujanje pčela i njihov opojni let nigde nisu isti, ovde je samo taj čarobni cvet. A ako hoću da postanem makro, krupije il bonvivan, da steknem bogatstvo i spiskam za jedan dan... To mogu i ovde, u mome kraju, Zlatiboru, Guči, uz trube poj, osvojim svet i nađem spokoj. Zato vam šaljem svoje prkos i inat, šaljem vam i ljubav, naučite slova od ljubavi naše pa spelujte tamo i učite od nas dok praznite čaše kako se svoja zemlja bezuslovno voli iako ste dugo, 78 dana, pokazali svetu vašu mudrost, ljubav, isuviše često na krilima ptica, kao kukavica, uz naše sirene, zaplašenu decu u podrume slali, skamenjena lica, osetili milost i duševnost vašu. Zato vam od srca sad podižem čašu: Neka vam se vrati, neka Gospod dade da u neko doba i za vaše mlade neke kanonade i ljubavi mira iz zlatnih kondira natoči vam piće, pozlati uranom i donese sreće. Da i vama jednom, kao nama nekad, sirene zazuje, nestane vam struje, ugasite sveće: jer vas tako tomahavk pogoditi neće

Momir Miodrag – RAĐANjE PESME Iz petnih žila iz malog mozga nabuja potok planinske vode, stvori se reka kroz ravno polje i pesma sama u život ode. Sejem kroz sito u presu gnječim razvlačim testo u tanke kore, kvasac i šećer da naraste, eto ti stiha pre rane zore. Zaorem brazdu u zemlju crnu posejem žito svojom rukom, uz božju pomoć nići će usev, odnegujem ga slatkom mukom. Ukraden pelcer mirisnog cveta zasadim negde u kraju bašte, uz njenu pomoć i malo kiše, primi se pesma uz malo mašte. Zrno po zrno eto pogača klasje po klasje u snoplje vežem, strofa po strofa rađa se pesma, znojnoga čela užima stežem. Potpalim malo mirisnog sena, kroz šumu malo suvoga granja, kremen o kamen i eto iskre, pesma se živi, pesma se sanja.

Aleksa Šantić – EMINA Sinoć, kad se vratih iz topla hamama, Prođoh pokraj bašte staroga imama; Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina, S' ibrikom u ruci stajaše Emina. Ja kakva je, pusta! Tako mi imana, Stid je ne bi bilo da je kod sultana! Pa još kada šeće i plećima kreće... — Ni hodzin mi zapis više pomoć neće! Ja joj nazvah selam al' moga mi dina Ne šće ni da čuje lijepa Emina, No u srebren ibrik zahitila vode Pa po bašti dzule zalivati ode; S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste Rasplete joj one pletenice guste, Zamirisa kosa ko zumbuli plavi, A meni se krenu bururet u glavi! Malo ne posrnuh, mojega mi dina, No meni ne dođe lijepa Emina. Samo me je jednom pogledala mrko, Niti haje, alčak, što za njom crko'!

Josif Brodski – LjUBAV Dvaput se budih noćas duše nemirne, kroz prozor gledao svetla grada, ponavljao reči u snu već rečene, svodeći ih na tačku, jer prazna nada ne nosi utehu snovima od pene. U snu ti beše noseća od mog semena, mada godinama živimo razdvojeni, i osećao sam težinu bremena, na dlanu tvoj stomak. Bili smo zadovoljni, al' život je van snivanog vremena i tražeći svetlost, evo me ispred prozora, a znam, ostavljam te u snu, u tmini, samu. Strpljivo čekaš, ne kriviš me što će zora skloniti nas dvoje u još gušću tamu, kad se otarasim od sna istkanih odora i tad u zori, crnjoj od najcrnjeg mraka samo sam muškarac, ti obična žena, dve povijene kičme teretom braka, bestidne golotinje, sablasne sene, s mislima na decu, opravdanja laka. Onda opet, u nekoj novoj noći, ponovo mi dođeš sva krhka i umorna. Vidim ćerku, sina u svoj nejasnoći, i pružam im ruke, a noć sumorna zarobi sve želje u jednoj samoći. Zagrljaj ne traje dugo. I trena ovog ne smem senkama ostaviti nas dvoje, bespomoćne pred izgrevkom jutra novog, kad snovi i java u jedno se spoje, da me opet nađeš budnog, nedostižnog. 11. februara 1971. • S ruskog prepevao Anđelko Zablaćanski

Vilfred Oven – SREĆA Gde su sad čisti presrećni minuti, daleki kao igračke negdašnje? Kad smejasmo se ni za šta, zbrinuti? Radosti same radi, i bez plašnje? Da li činismo ono što se ne sme? Sunce čistotu može da probydi. Život velike može dati pesme, bogovi više radosti no ljudi. Još svod je manji nego lutkin dom, patuljak sni u cvetu plavetnom, rukata stabla sa svrhom se bore. Pređašnja sreća nepovratna još je. Od naše žudnje postaje nam loše, od naše nade nema tuge gore. Prevod Bojan Belić

Vasko Popa – DALEKO U NAMA 17 U moru bih spavao U zenice ti ronim Na pločniku bih cvetao U hodu ti leje crtam Na nebu bih se budio U smehu tvom ležaj spremam Igrao bih nevidljiv U srce ti se zatvaram Tišini bih te oteo U pesmu te oblačim

Dušan Vasiljev – NOĆI Noći u meni kad planu kao vatra u polju, o jeseni, kada su duge seni: sve što je lepo u meni sliva se u pesmu, u kojoj ritam krv moja bije. Tada bih voleo zagrliti sve Tužne, Ismejane, Ostavljene, Ružne, i Sve koji srce nose na dlanu. I na tvrdom odru snova sa njima bih voleo plakati i reći im da moje srce ranjeno nad njima bdije. Ali kada usahne moja suza i vetar kad mi raznese slabe glase, suzama moram da molim srce da - svoje snove spase...

Nebojša Stanojković – * * * Ukrcah se na ovaj brod, u ovaj život, krišom, poput slepog putnika, sakriven od sopstvenih želja i sopstvenih snova, sa gomilom drugih slepih putnika, krijući se u potpalublju, u svoju nemoć. Sakriven od posade i putnika regularnih, onih, koji imaju kartu za svoje putovanje do nigde. Usta su mi puna reči koje nikad neće izaći, reči koje čujem kao huk, kao buku, kao grmljavinu. Krst koji nosim, sazdan je od prećutanog, od neučinjenog. Redovno se opijam mislima o nečemu što je trebalo da bude. Bude me misli koje moraju doći na kraju tog bančenja, kao najgori mamurluk, onda, kada otrežnjenje dođe kao kazna za najgori porok, za žudnju za neostvarenim. Da li je sve ovo, ipak najbolja moguća stvarnost od bezbroj mogućih i nemogućih? Da li bi sva lepota neostvarenog i bila lepota, bez ovog što je ostvareno? Možda i nije toliko loše biti rob u svetu ovakvih gospodara. U stvari, to sigurno nije loše. Naše živote su kreirala naša nečinjenja. Ono što smo činili i što činimo, to uglavnom i nismo mi stvarno, to su samo naši strahovi da nas naše želje i naša savest, ipak na kraju ne otkriju i pronađu tu, u mračnom i memljivom potpalublju naših duša.

Zorica Baburski – BUĐENjE Upoznah svu gorčinu života, Dane koji teku kao reka, Plavo nebo što doji vapaje I noći s putanjom uskom Crne ruke, vlažne tamne oči U njima semena puna vatre, Bleda lica i kose guste kobi, Na golim leđima teško breme, U čudnom vrtlogu događaja, Gde ni Gospod ne može da sudi, Teško je sreću dosanjati, Moram iz sna da se budim.

Vladimir Majakovski – SEBI OMILjENOM Četiri sata. Teški kao udar. Caru- carevo, bogu- božije! A neko Kao ja Kuda bi, kuda? I šta se meni dati može? Kada bi bio malečan Kao Veliki okean – čučnuo bih na talase, uz plimu očijukao bi sa lunom kao sa ženom. Gde naći dragu Koja bi bila kao ja? Takvu ne bi držalo nebo maleno! O, kad bi prosjak bio kao milijarder! Pare? Šta će duši? Nezasit lopov u njoj ipak spije. Moje želje – to je horda što ruši, malo joj je zlato svake Kalifornije. Kada bi bio mucav ko Dante ili Petrarka! Dušu jedinoj dati! Stihom narediti da je trulija! I reči I ljubav od koje patim - Trijumfalna je to kapija, raskošno, bez traga će kroz nju ipak, ljubavnici svih vekova da minu. O, kada bi bio tih kao grom jak – plakao bih, tugom zagrlio izanđalu planetu – pećinu. Kad bi svoj moćni pustio glas boje duge, komete bi slomile vrele ruke, i bacile se dole od tuge. Očima bih od zraka grizao noći – o, kada bih bio ko sunce bez sjaja! Tako mi se hoće. Zemlja mršavi stomak sijanjem svojim da napajam! Proći ću vukući svoju ljubavnicu. U kakvoj samo noći punoj lutanja gde zlo ne vreba, Golijati neki posejaše mene klicu – tako velikog – a ne treba? • Preveo Božo Bulatović