Koko Bil

Moguća je i zamena za Fender Road Worn Stratocaster...

Ej pa moguće je, ali mi nekako neprijatno da nazovem... Za 6000 dinara bih ga svakako kupio...

Ovo valjda ni u našem sportu nema, da se 100 dolara sa sve šipmentom i ostalim pretvori u 6000e https://www.amazon.com/Wireless-Transmission-Guitar-Transmitter-Receiver/dp/B07KHS2948 https://www.kupujemprodajem.com/Muzika-i-instrumenti/Tamburaski-instrumenti/M7-Wireless-Transmiter-Risiver-92018376-oglas.htm

Da kažem i ja dve reči: Mislim da smo generalno prestrogi i da očekujemo bogznašta, kao ilustraciju sam uzeo ovaj citat. Mislim, iskreno, jel vam imaju Joe Bonamassa ili Gary Clark jr tu emociju koju je imao Cale ili, šta ja znam, Duane Allman? Drugačije se danas svira, a Ana je ne samo našla svoje mesto na toj sceni, nego i razvalila i to na gostujućem terenu što nije pošlo za rukom mnogim macanima koji su osetili da su prerasli ovaj prostor i zagrizli u taj kolač (Kornelije Kovač, Sead Lipovača, Branimir Štulić, Dušan Kojić, etc). Setite se, Leb i Sol su odsvirali cbgb i to je slavljeno kao vrhunsko dostignuće domaće pop i rock muzike. S pravom, kapa dole, nikako mi nije namera da umanjim značaj takve stvari. Samo želim da bolje sagledamo Anino mesto u odnosu na Wild Strawberries ili uticaj albuma It Ain't Like In The Movies na svetsku scenu. Ona je uspela da postane mainstream u najpozitivnijem smislu. Album Trilogy smatram remek delom, i to nevezano za Anu, bio bi mi moćan da ga je objavio bilo ko. Koncepcija, realizacija, egzekucija, svaki ton i svaka pesma je dragulj za sebe. Ne mogu da se naslušam tog albuma. Pri tom je jednim ovakvim, recimo 'definitivnim' albumom jasno isprednjačila u odnosu na koleginice, koje su takođe brutalne, svaka na svoj način i koje takođe volim da slušam - Susan Tedeschi, Samantha Fish, Joanne Shaw Taylor, i nastavite niz sami. Slušajući njen poslednji album, Like It On Top (vragolanka ) čini mi se kao da je Trilogijom nekako zaokružila dotadašnju karijeru i da će u budućnosti pokušati da bude autor koji ne mora striktno da se etiketira kao 'bluz gitarista'. Da će dati sebi više slobode i da se neće sputavati formom (a i zašto bi). Nekako mi se samo od sebe nameće poređenje sa Samanthom Fish koja je na potpuno drugačiji način uradila istu stvar. Umesto nečeg monumentalnog kao što je Trilogija, devojka je napravila cover album, Chills & Fever na kojem je vokal prominentniji od gitare, i onda kao i Ana napravila album (i par spotova) sa jasnom težnjom da bude komercijalna. Što od srca želim i njima i svim njihovim koleginicama. Takva muzika zaslužuje daleko veći prostor nego što ga trenutno ima. A Ana, Ana je kategorija za sebe...

Da, sad kad sam se malo informisao, kontam da je mačka u džaku. Ploča bi mogla biti štampana na kvalitetnom vinilu sa regularne matrice i onda je pun pogodak osim kvaliteta omota. A može biti i kršina skinuta sa mp3. No, poenta je da ima puno ljudi kojima sve to nije ni bitno. Na jednoj drugoj temi neko reče da klinci danas prema pločama imaju odnos maltene kao njegova baba prema kristalnim čašama, samo ih slažu u vitrinu, lepe su im i cool. Pri tom, bogzna kako su i da li su im gramofoni uopšte i podešeni i koliko i da li oni to uopšte i slušaju. Meni je u svakom slučaju vazda drago kad neko malo skine kajmak alavoj industriji. Bio sam pre desetak dana u Beču, u EMI Vienna. Retko je koja ploča ispod 40e. Sve su neka prepucana izdanja, box setovi, čuda, nema šeme da za desetak evra kupiš ploču i slušaš je. Nekoć je bilo i nice price, i sniženja, mogao si da imaš ploču za 2 funte. Ovo sad je besprizorno alavljenje. Nisam ništa ni kupio, što mi se nije desilo nikad ranije.

Toga se uopšte ne sećam, ali drago mi je da rade Pa dobro, kao olakšavajuća okolnost može se uzeti da su to neki early sessions gde valjda ni nema čestitog mastera. Pirat pirata.. Naravno, izbegavaću ove ploče, a ako ih nekad iz radoznalosti i kupim, kao ovu, biću spreman na mogućnost da ustvari bacam pare. Mada, što je naslov poznatiji, kao recimo Dark Side of the Moon, veća je mogućnost da je rezan sa nekog mastera dobijenog za nekakvu licencu (kao nekad bugari sa cedeovima). Pa da ja sam ih tek sad skontao., ali paja je postavio adresu pa sam se malo informisao... Evo šta nađoh o njima: Vinylogy LLC established 2008 in Moscow — at the time company trade with Mirumir Music Publishing and its sublabels (Vinyl Lovers, DOXY and Lilith) vinyl records. 2010 marked distribution of Holland label Music On Vinyl, and next two years showed an enormous increase of Vinylogy catalog, which contained literally hundreds of thousands positions by the autumn of 2011. At the same time Vinilogy formed its own dealer net all over Russia and worked on rules of domestic distribution. Finally, December 2011 Vinylogy started work with Mirumir record company as exclusive distributor of this biggest Russian local vinyl record company. This co-operative work leads directly to newest vinyl boom in Russia and great interest for re-releasing some Russian and Soviet classic rock and pop recordings on Mirumir label. At the moment Vinylogy is still most proficient distributor of vinyl records all over both Russia and C.I.S. countries. Vinylogy is one of very few Russian distributors, which work on the territory of the whole world. Finally, February 2014 Vinylogy will be first of Russian music dealers and distributors which will present Russian record business with its own exhibition stand at MIDEM tradeshow — leading international business event for the music world ecosystem at Cannes, France. Inače, sam sajt je na prodaju Znači, ista šema kao i sa cedeovima...

E pa bilo je samo pitanje vremena. Zapravo ja sam to provalio tek na subotnjoj berzi, stvar se verovatno događa već koju godinu, ali naravno da su se kao odgovor na forsiranje vinila od strane industrije morale pojaviti piratske ploče. Kao što su se svojedobno pojavili 'bugarski', 'ruski', rezanci i još ko zna kakvi cedeovi... Kupio sam, iz radoznalosti, Kraftwerk, Die Mensch Maschine. Original nisam video nikad. Ovaj ima malo mutniju štampu, kvalitet kartona nije naročit, ali ploča je glanc nova, neslušana. Zvuk je zaprepašćujuće dobar: stara američka ploča (The Man Machine) je bolja, ali za nijansu. Čak mi se zvuk sa ovog pirata više dopada nego oficijelni Kling Klang remaster iz 2009. A našao sam je i na Discogsu: https://www.discogs.com/Kraftwerk-Die-Mensch-Maschine/release/11042504 Sasvim se slažem sa reviewerom - 'It Sounds really good. Detailed, clean and deep. Great pressing'. Ali ima i drugo obaveštenje - 'This release has been blocked from sale in the marketplace. It is not permitted to sell this item on Discogs'. Znači, pirat. Zna li neko, ko to pravi? Odakle im Matrica? Dok je nisam stavio na gramofon mislio sam da su pretabali nekakav cd, možda čak i mp3, ne bih se iznenadio. Ali zvuči zaista dobro. Pa eto, ako neko ima nekakvu detaljniju informaciju, zaista sam radoznao da saznam više o ovom primerku...

Probaj neki Tandberg s tim zvučnicima, recimo njihov risiver 2075. To je brutalna kombinacija.

Verovatno si u pravu.

Logično je da isti drajver pre 'napumpa' manju kutiju. Za veću kutiju traži više snage.

Obe su basreflex. I moram da dodam, nije ovde u pitanju prevelika kutija, D300 je izvanredan zvučnik. Radi se o tome da im treba i više prostora i više glasnoće u odnosu na D100 da bi pokazali kvalitet. Jednostavnim prebacivanjem A na B i poređenjem pri istom nivou glasnoće manji zvučnici su i glasniji i bolje definisani i imaju više svega. I naravno da se više dopadnu. Zato je prostor osnovni faktor pri izboru zvučnika - veličina prostorije, položaj zvučnika, sweet spot, itd. Sve sam ovo pisao da bih pokušao da članu Zoks77 koji je i postavljač teme ukažem na to da se na njegovo pitanje 'koji je zvučnik bolji' odmah odgovara kontrapitanjem - u kojim uslovima? D300 je objektivno bolji u odnosu na D100, ali u ovoj prostoriji je upravo obrnuto.

U mom office sistemu imam bookshelf (Tannoy D100) i floorstand (Tannoy D300) zvučnike iz iste serije, sa potpuno istim drajverom i koristim potpuno iste kablove. Nema tog ko je rekao da mu se floorstenderi više sviđaju. U ovom prostoru i u ovim uslovima, manji zvučnici dominiraju, veći jednostavno ne mogu da dođu do izražaja... Ja lično ne biram, slušam ih istovremeno

Prodao bih je ja kad bi se neko javio za bazu

Up!

Zavisi na koju turu naletiš. To mi je jedan od omiljenih albuma pa imam englesko izdanje iz 1974, prvo nemačko MCA iz 1972, Beograd Disk iz 1980, te novu USA ploču u izdanju DECCA records iz 2010. Najbolje je naravno englesko, dok mi je Beograd Disk na jakom drugom mestu. Nova ploča zvuči kao cd na vinilu, kao i sve druge nove ploče, ali nemac je prava katastrofa... Nema pravila

PGPovi Reggatta de Blanc i Whatever You Want zvuče odlično. Police sam poredio sa holandskim i engleskim izdanjima, a Status Quo sa italijanskim i nemačkim.

S tom pločom je bio pravi cirkus... Komisija je morala nešto da radi, valjda su dobijali neke pare. Pre toga, poznato mi je da su rebnuli Pekinšku Patku, album Plitka Poezija i prvi album Prljavog Kazališta. Ne ulazeći u opravdanost takve etikete, oko toga i nije bilo neke polemike, i Kazalište i Patka su bili pankeri pa im je i pasovalo da budu prepoznati kao 'nevaljalci'. Sa Škripcem su, međutim, potpuno omanuli. Posle, za mene, izvanrednog ali ne naročito komercijalnog prvog albuma, sledio je ovaj kojim su se probili do šire publike. Za pesmu Siđi do reke znam sigurno da je bila hit dvestadvojke, za naslovnu, O je, nisam siguran, ali sećam se da je album bio izuzetno popularan. To što je proglašen za šund je bila sjajna reklama, jer se jedno vreme o tome puno i pričalo i pisalo. Komisija je ispala još smešnija kad je tako isprozivana sa svih strana krenula da brani svoj stav. Kao, siđi do reke večeras ja sam dole je besmislica i budalaština, gde to dole, šta to uopšte znači, jeftina (plitka) poezija, i tako dalje sve u tom stilu... Sve u svemu, glupost.

Meni se ovi Cepelinčići strašno dopadaju. I nisam se ni za trenutak kolebao videvši ploču. Kakav zajeb... Ovo je bez konkurencije najgora ploča od svih koje posedujem. Zvučna katastrofa. Ne vredi ni da nabrajam šta je sve loše. Jednostavnije je da kažem šta je dobro: Ništa! Čak je i omot tanak. Nemojte kupovati ovu ploču. Slušajte cd. Istina, možda je neko drugo izdanje i bolje. Ovo imam ja: https://www.discogs.com/Greta-Van-Fleet-Anthem-Of-The-Peaceful-Army/release/12689739

Nemam nikom drugom da se požalim, pa eto moram ovde... Vazda me iznerviraju podivljali preprodavci vinila na berzi ploča, cedeova i other shits for uplifting gormandizers koja se redovno održava u Novom Sadu. Ne kažem, uglavnom sam sam kriv, jer iako se cela stvar ponavlja kao dan mrmota, ja i dalje odlazim pun entuzijazma i uveren da ću se dobro provesti a možda i naći neku ploču koja mi treba (nema ih mnogo, par naslova)... Međutim, šta se dešava? Na berzi su mahom kršine. A one koje su u iole pristojnom stanju... Ali da krenem redom. Svi se pozivaju na Discogs, sajt koji je nekakvo Pravilo Službe za naše vajne preprodavce. Ok, i ja volim Discogs, smatram da je izuzetno koristan, pa i edukativan. Na tom sajtu definisane su i ocene za ploče, kako omot tako i vinil. I šta kaže Pravilo Službe? Pa evo, u slobodnoj interpretaciji kaže da je ploča sa ocenom Mint neotpakovana (sealed). Da je ploča sa ocenom Near Mint otpakovana ali se na njoj ne vide nikakvi tragovi upotrebe, dakle kao nova. Da je ploča sa ocenom EX ploča na kojoj se mogu primetiti znaci upotrebe, ali da prilikom reprodukcije nema ni krckanja ni šuštanja, kamoli puckanja. VG je ploča koju je i dalje lepo videti, ali ima vidljive znake upotrebe, može se čuti i šušketanje između pesama, ali to je jedna pristojno očuvana ploča. E, Good, zapravo znači Bad. To je ploča sa ogrebotinama koje značajno utiču na reprodukciju, ali ne takvim koje preskaču kao što je to slučaj sa Fair i Poor pločama. Na berzi ima novih, mint ploča, ali one nisu predmet ove diskusije. Ja zagledam stare ploče (ne domaćice, ne zanimaju me) i ne sećam se da sam ikada video NM ploču, a tu i tamo naletim i na EX i to se uglavnom događa Borku iz Yugovinila. Ploče idu od VG naniže, sa omotima koji su malo pa do vidno iskrzani, iškrabani, izlepljeni selotejpom i slično. Po takvom omotu se odmah vidi i u kakvom je stanju ploča. No, tu i tamo vidim nešto interesantno, pa kao fan uzmem da vidim koje je i čije je izdanje, i kad sam je već uzeo u ruke, pogledam i ploču, mada već znam da tako nešto nikad ne bih stavio na gramofon. I evo ga preprodavac, kao onaj sa buvljaka što prodaje sapun koji uklanja sve mrlje - ploča je glanc, staklo, neslušana, super... Ako sam tek došao i u fazonu sam da se zajebavam, pitam i pošto je. Onda on odvali neku cenu kao da stvarno ima predmet koji bi neko pri zdravoj pameti kupio. Ja onda ploču zagledam iz svih uglova, i krenem da mu pokazujem svaku ogrebotinu, fleku, otiske prstiju i slične trice koje krase njegov skupoceni vinil. Ništa to njih ne zbuni - to se ne čuje, ja sam proveravao, svira fantastično, ni ne šušti... A ima i mrguda koji su doneli stvarno dobre naslove i to u pristojnom stanju. Uglavnom su VG, mada ima i VG+. Stvarno, pristojne ploče koje bih i kupio. Međutim, šta se tu dešava? Pa dešava se da oni odrape maksimalnu Discogs cenu, kao da u rukama imaju neko od prvih US ili UK izdanja u NM ili EX stanju, a ne italijanski ili holandski reprint iz sredine ili kraja osamdesetih... Evo vam jedan primer da znate o čemu govorim. Recimo, Deep Purple - Made in Japan na Discogsu košta 60e kad je Made in UK, iz 1972 i kad je Near Mint. I to i nije prvo izdanje, to je neko šesto doštampavanje. Prvo izdanje se momentalno nudi za 5 funti kad su ploče VG, pa do 12 funti kad su VG+. Ako hoćete Mint, ima španski Mint, reizdanje iz 1977. godine za 20e. Eto toliko ta ploča košta na Discogsu. E onda naletite na baju koji ima neke Dorse, Studžise, MC5, Parplove i slično, sve u pristojnom, mahom VG stanju (mada moram reći i da se iako nema puno ogrebotina, na vinilu dobro vidi da je izlizan od trčanja, dakle vidljivi tragovi korišćenja iako to niko ni za živu glavu ne uzima u obzir). I taj baja drapi te svoje italijanske, francuske, holandske, pa i ruske ploče, kao da ima Near Mint originale... I kad ja pitam jel može to za šta traži 6.000 dinara za soma i po, on se naljuti kao da ga nešto zajebavam... Prosto osetite jednu negativnu atmosferu, jednu antipatiju, skoro bih rekao i mržnju... Sreća je prava pa ja mahom imam sve ono što mi treba. Već sam dugo u fazi da kupujem ono što već imam, ali neko bolje očuvano ili interesantnije izdanje. Tako da kad i naletim na tako nešto ali skupo kao prva ljubav, ne bude mi bogznakako žao. Ali me ipak najedi... EDIT: na poslednjoj berzi, sad u subotu, sam osim par ruskih cedeova našao samo The Jam - All Mod Cons, UK iz 1978, stanje skoro pa EX (iako je imalo otiske prstiju i dosta prašine) za dve tisućice. Na Discogsu to ide za od 15 funti do 20 evrića, pa mogu reći da je ok...

I dalje aktuelno.

Ne treba ti. Imaš i više nego pošten cd plejer. Za stvarno bolje moraš potrošiti mnogo više nego što planiraš.

800e

Izvinjavam se, nisam ispratio diskusiju...