TurboMaximus

Tehnika u respektivnom smislu, kao sredstvo otprilike linearnog prevođenja ideje u materijalizaciju. Ne bih sad da potežem ulogu nasumičnog/slučajnog u kreativnom procesu, ali preovlađujuće slučajni/nenavođeni čin samo slučajno može da dosegne stanje umetnosti. Individualni čin principijelno ne može da bude apsolutno nasumičan - mala šansa uređenosti u dominaciji slučajnog. Poželjnije je obrnuto, ali čitav spektar je raspoloživ. Slušam dosta improvizovane, eksperimentalne i muzike sa margine definicije. I život može da se simulira. Percepciju umetničkog zasnivam na svom sopstvenom, a ne na umetnikovom osećaju. O umetniku se informišem eventualno retrospektivno. Lične informacije katkad bivaju i kontraproduktivne. U tom smislu, neznanje me oslobađa. Nije bitno šta on misli/oseća da je ponudio, već šta konzument prepoznaje u datom. I neminovno završavamo u prostoru relativnog, ali ne apsolutno relativnog.

Ozbiljna ili klasična muzika su uhodani termini. Stil ili žanr muziku ne čini ozbiljnom, definitivno. Imao sam rasprave ne temu odnosa umetnosti i tehnike. Da bi se realizovala bit umetničke ideje, potreban je odgovarajući nivo zanatske veštine. Dovoljan nivo. Istinskog umetnika tehnička sposobnost odlobađa, ali od virtuoznog zanatlije ne pravi umetnika. U savremenoj umetnosti prevaladao je trend supremacije poruke nad samim umetničkim činom. Odnosno, čin je u funkciji poruke, što potencijalno svakog s porukom čini potencijalnim umetnikom. Pitanje definicije. Ja od umetnika ipak očekujem nešto izvan moći potencijalno svakog. Pitanje kriterijuma.

Ima mnogo tačnog u svemu što ste napisali, ali ne pojednostavljujte. Ne može se zanemariti uticaj civilizacijskog trenutka na kolektivni mentalitet, a još manje generički mentalitet u svojoj prirodnoj raspodeli. Nisam generalni ljubitelj žanrovskog presipavanja i pretapanja, ali ima uspešnih modela, a neki etablirani žanrovi su po definiciji mešavina. Problem je uglavnom s razvodnjavanjem i banalizovanjem klasike koja je po prirodi, neminovno umišljeno, bazirana na težnji kreativnom, ali pomalo blaziranom perfekcionizmu. Činjenica je i da je i ozbiljna muzika, u odgovarajućim epohama, izvođena u funkciji popularne, ali u elitističkom smislu. Svi ostali žanrovi su demokratičniji i manje ili nimalo osetljivi na uvezene kreativne nečistoće. A zašto je (nažalost) najkomercijalnije ono što cilja najniže centre, neka se zamisli ko ima potrebu.

Moje cevno pretpojačalo (CJ) obrće fazu. Kompenzujem na zvučnicima (dakle, na oba), što preporučuje i proizvođač. Odavno sam to raščistio i ne sećam se precizno efekta, ali se sećam da sam raščistio.

Umro je moj prijatelj Teodor Popović, izuzetan poznavalac klasične muzike i stari novosadski audiofil. Nije bio član foruma, ali znam da su ga neki članovi poznavali pa neka i ovde ostane zabeleženo.

Izgleda da je i veštačkoj jasno da je audiofilima malo toga jasno.

Nije problem kad zvuk dolazi s pozicije zvučnika, ali iz autonomnog volumena.

@boki78To su uobičajene visine stalaka za takve zvučnike. U fotelji i sličnom se sedi niže nego na (radnoj) stolici i položaj tela je drugačiji. Kolega @Dražo ima jedan sistem u prostoriji slične površine i proporcija. Kontaktiraj ga, ako ne zucne sam.

Strpljenje i redosled.

@boki78Kupi firmirane stalke. Koštaće nešto više, ali uticaj stalaka na zvuk je takav da se ne isplati štedeti. Dobar stalak nije svaka čvrsta konstrukcija. Tome se olako pristupa, nažalost. Proba pravljenih je obavezna - važnije nego proba zvučnika, ali, s obzirom na tvoje iskustvo, ne znam koliko bi koristilo. Išao bih na metalne. Gornja ploča ne treba da je prevelika. Može da se postavi pitanje bezbednosti na nekakvoj prometnoj poziciji, ali ako nije takav slučaj uobičajene mere su ok.

Ekspanzivan, pun, brz, dinamičan, ali treba pripaziti na visoke ostatka sistema. Nisu za malu prostoriju. Traže međusobni razmak od bar dva metra i bar toliku udaljenost slušaoca. Ne radi se o agresivnosti, već se izbliza nekako nameću volumenom zvuka, a ne redom. Inače, laki su za pokretanje, živahni i zanimljivi. Kod mene stoje na 40cm od zadnjeg/prednjeg (po izboru čitaoca) zida i nema mnogo problema s basom, ali je 3D (očekivano) redukovan. Dobar običan zvuk u realnim životnim uslovima - što bi značilo da teži generalnoj korektnosti, ali ne priziva pretenciozna poređenja. U toj postavci su se pokazali bolje od Wharfedale Diamond 9.1 i Sonus Faber Concertino. Sonusi su, u stvari, zvučali očajno. Primer kako dobar zvučnik može biti degradiran lošim pozicioniranjem. Slušam sve ozbiljne, neozbiljne i nastrane zanrove i nemam utisak da imaju problem s probirljivošću. BR02, kako razni pišu, imaju tolerantniji karakter i mogli bi u manju sobu. Nisam ih slušao.

Triangle Borea BR03 nisu za tako malu sobu. Imam ih. Možda BR02.

Sveukupno tragično.

Krenuo sam od Parplova. U prvom gimnazije proširio sam na džez rok, a koju godinu kasnije ušao u džez. Usput sam, u nekoj zabačenoj kutiji, nabasao na Rihterovo izvođenje Apasionate. Imao sam delimičnu pauzu s rokom, da bih se pre sedam-osam godina delimično vratio korenima, tako da je na repertoaru (skoro) sve. S jednakim zadovoljstvom slušam srednjevekovno pojanje, klasične klasike, električnu gitaru koja cepa zvučnike, trubu kad buši uši, dark ambient, fri izivljavanje ili eksperimentalno tumaranje. I što (otprilike) reče prethodni autokrata, ne mislim tu ama baš ništa da menjam.

Mislio sam na kompletnu situaciju u prostoriji, da ne fantaziram u prazno.